Terapija za HIV: dostupnost, snabdevenost i nesigurnost - UNDP in

Pored toga ‰to ih to iscrpljuje, mnogi misle da proces dobijanja uputa za leãenje ugroÏava
njihovu op‰tu sposobnost da se bore protiv bolesti – po‰to oduzima toliko vremena da je te‰ko
zadrÏati posao, a broj ljudi koji su svesni neãijeg HIV pozitivnog statusa se poveçava. Stoga,
iako je leãenje neophodno da se odrÏi zdravlje, proces pristupanja leãenju poveçava ugroÏenost
od posledica vezanih za stigmu. O ovome se vi‰e govori u delu o dru‰tvenom uticaju HIV-a.
Kao ‰to isti uãesnik nastavlja obja‰njenje:
„To je malo mesto, 10.000 stanovnika, to je deo grada (…); ali svi sve znaju i to je kao selo.
Ja ãak traÏim od mog lekara da stavi ‰ifru na moj zdravstveni karton, a ona napi‰e HIV
velikim slovima, a karton vide – drugi mogu da ga vide i ja ne znam za‰to je to tako. Drugo,
moja kom‰inica je medicinska sestra; tako da ona vidi ovaj karton kad ga zavodi i pi‰e
recepte, pa kaÏe sinu, sin kaÏe drugu i tako se ‰iri.“ # 36
Kada uãesnici dobiju upute, sa svim rizicima koje to nosi, ãeka ih dug put do Beograda. Jedan
uãesnik opisuje svoje celodnevno putovanje iz Ni‰a na kliniku i nazad:
„Ja krenem autobusom u 4 ujutru iz Ni‰a. StiÏe se direktno u Beograd posle 3 i po sata… Ja
odem pravo na Infektivnu kliniku tamo i ãekam sat ili dva. Ako prvi stignem onda u∂em
odmah, ali ako je malo kasnije i nisam prvi mora da se ãeka mnogo duÏe nekad ãak do
jedan! I onda opet pravo na stanicu, jer… umori‰ se samo od ãekanja u ãekaonici, i od puta,
nespavanja, i onda opet na stanicu i nazad u Ni‰ – i nekad stignem tamo oko 4, 5, 6
popodne u Ni‰, i to je… stra‰no. Psihiãki sam umoran. Naporno je.“ # 38
Neki moraju da putuju jo‰ dalje:
„Pro‰li put je bio neki ãovek iz UÏica! Morao je, jadan, da ustane u tri ujutru da bi stigao na
kliniku pre 11. I onda je morao jo‰ da ãeka, i bio je u velikoj panici da li çe da stigne na voz
ili ne, jer je jeftinije da ide vozom nego autobusom, tako da i to ima veze sa tro‰kovima, ako
mene pitate potpuno nepotrebnim.“ # 2
Trenutno ne postoji refundacija tro‰kova za pratioca, tako da kad je nekom lo‰e, ‰to je
uobiãajeni razlog za odlazak na kliniku u Beogradu, osoba mora sama da putuje, bez ikoga ko
bi mogao da joj pomogne.
Ipak, situacija se menja a usluge na polju HIV-a çe se decentralizovati otvaranjem klinika u
Ni‰u, Novom Sadu i moÏda u Kragujevcu. Iako su uãesnici nezadovoljni ãinjenicom da ne mogu
da dobiju zdravstvenu za‰titu u vezi sa HIV-om u svom mestu, mnogi od njih su zabrinuti za
kvalitet nege koju çe dobijati na novim klinikama. Izgleda da se sumnjiãavost javlja iz vi‰e
razloga. Pre svega, ãini se da su uãesnici zbunjeni koje çe im usluge biti dostupne i kako çe to
uticati na odnose koje imaju sa klinikom i lekarima u Beogradu. Drugo, izgleda da ih brine
sposobnost lekara na lokalnim klinikama za leãenje pacijenata, njihova struãnost i iskustvo, ali i
oprema i prostorije koje çe imati na raspolaganju. Zato su mnogi uãenici izrazili Ïelju da nastave
da idu u Beograd. Neke osobe koje Ïive sa HIV-om govorile su i o nepoverenju koje imaju
prema lekarima u svojim mestima, zbog prethodnih iskustava koja su imali sa njima. Jedna
uãesnica opisuje situaciju u kojoj je lekar zaduÏen za osobe koje Ïive sa HIV-om u toj oblasti
odbio da je leãi:
„Tako me je mama odvela u centar za HIV i doktor je rekao: ’Mi nemamo pravo da leãimo
HIV pacijente, ova klinika je samo za umiranje od hepatitisa i HIV-a/side’. Ona mu je rekla,
’dajte joj samo jednu infuziju’, a on joj je rekao ’to je samo voda, ne treba joj to’. Mama se
jako naljutila zbog toga i na Institutu za higijenu su otkrili u ãemu je stvar. Ali to moram da
obavim preko veze. Lekari u na‰em gradu znaãe da imamo jako lo‰e leãenje ovde.“ # 37
26