Terapija za HIV: dostupnost, snabdevenost i nesigurnost - UNDP in

Jedan uãesnik je u leto 2006. bio bez terapije tri meseca. Njegove kombinacije nije bilo u
Podgorici i, iako bi mu novac bio nadokna∂en, nije mogao da priu‰ti sebi poãetni tro‰ak od 800
evra za meseãnu zalihu terapije u Beogradu. Prethodne godine ovaj uãesnik je bio u sliãnoj
situaciji, ali je uspeo da od poslodavca i banke dobije kredit. Ove godine u tome nije uspeo, i u
trenutku kada smo s njim razgovarali ãekao je, bez terapije i testova, da terapija ponovo bude
dostupna u Crnoj Gori. Ponu∂eno mu je da promeni kombinaciju terapije, ali se jedan od lekova
u novoj kombinaciji opet mogao pronaçi samo u Beogradu, pa je odluãio da saãeka da prvobitna
terapija bude opet dostupna. Nije znao ko ima obavezu da re‰i problem, ali nije verovao da je iko
ozbiljno posveçen njegovom re‰avanju, jer problem postoji toliko dugo. U svakom sluãaju, jasno
je da je smatrao da nema podr‰ku i da se sam bori sa ovom veoma ozbiljnom situacijom:
„Stvarno je stra‰no. Moramo da kupujemo lekove a moramo da pozajmimo novac. Isto sam
mnogo sigurniji kad sam na terapiji. âim primetim da me ne‰to malo zaboli ja se upla‰im, ali
niko me ne pita, nema lekova i… Vi‰e ni ne zovem kliniku, zaista, uzeli su tamo moj broj
telefona, rekli su da çe zvati kad dobiju lek. Ako, ne daj boÏe, osetim ne‰to i treba da
uzmem terapiju, onda çu da traÏim pare i pitam. Îivim od danas do sutra, uÏas… A ove
nevladine organizacije i ovaj CAZAS, oni se toliko trude i toliko rade, ali nema nekog
napretka. Ne vidim neko pobolj‰anje. Stra‰no je, mislio sam od koga da traÏim pomoç i
zaista nema‰ kome da se obrati‰.“ # 42
Osobe koje Ïive sa HIV-om i pruÏaoci usluga navode da ne znaju za‰to postoje problemi sa
terapijom u Podgorici. Naroãito su osobe koje Ïive sa HIV-om skeptiãne po pitanju obja‰njenja
koja dobijaju o nedostatku zaliha, a neki od njih misle da kada ima dovoljno novca dolazi do
problema jer je to „u neãijem interesu“. # 15 Veliki broj osoba koje Ïive sa HIV-om ne veruje u
sistem leãenja, ‰to komentari‰e jedna HIV pozitivna osoba:
„I dalje im ne verujem! Mogu da priãaju da terapije ima, koliko god puta da se desilo i ja odem
tamo i nisu je imali – ni‰ta. MoÏe da se desi da su je poslali, a onda se usput izgubila.“ # 40
Uputi i refundacija
Studijom je otkriveno da osobe koje Ïive sa HIV-om u Crnoj Gori proceduru upuçivanja
doÏivljavaju kao te‰ku i vremenski zahtevnu. Zbog broja neophodnih potpisa traÏenje uputa je ne
samo naporan posao za ljude koji se ne oseçaju dobro i koji poku‰avaju da se izbore sa mnogim
drugim te‰kim i vaÏnim problemima, veç usled toga i veçi broj ljudi sazna za njihov status. Ovo je
razlog ‰to se uãesnici sele iz svog mesta u Podgoricu ili Beograd, gde imaju moguçnost da
zadrÏe veçu anonimnost u okviru sistema.
Za uãesnike je procedura refundiranja jo‰ napornija i sloÏenija:
„I‰ao sam iz Podgorice u xxx (mesto prebivali‰ta u Crnoj Gori) i u Beograd, to mi je bila rutina
svakog meseca. Mislim, stvarno – sad ne bih mogao, ne bih imao vi‰e snage za to sad. I
povrh svega moram da idem autobusom. Krenem iz xxx u 7 ujutru i osetljiv sam, mislim ‰to
sam HIV pozitivan, naroãito zimi, nekad se ne oseçam dobro, a voÏnja do Beograda traje 14
sati. Nikog nije briga i stalno kaÏu da çe re‰iti... ’Samo imajte strpljenja!’ A ja kaÏem: ’Koliko
jo‰ strpljenja∂! ·ta mislite da uradite s nama, svi çemo umreti ovako!’ ... Ali ovo je ãetvrta
godina kako sam na leãenju i ni‰ta se ne re‰ava.“ # 42
Uãesnici smatraju da ne postoje odgovarajuçe informacije koje bi ih vodile kroz birokratsku
proceduru:
„Veoma je te‰ko da se sazna ova procedura. Svako ti priãa drugu priãu. Obja‰njenja su ‰tura,
mora da se ide od jedne do druge institucije.“ # 41
47