Terapija za HIV: dostupnost, snabdevenost i nesigurnost - UNDP in

Drugi primer govori da su neki uãesnici plaçali privatno leãenje i zahvate, uz saglasnost svog
lekara, ‰to je komisija za refundaciju na kraju odbila da pokrije. Jedna uãesnica daje primer
kako je uradila PCR test na privatnoj klinici. Takav test treba da se radi ãetiri puta godi‰nje, i
obaveza je drÏave. Testova za praçenje nije bilo u Beogradu, i tako je uz savet i odobrenje
lekara sa klinike uradila test privatno, ‰to je navodno priliãno jeftinije na privatnoj klinici nego
preko Kliniãkog centra Srbije:
„Oti‰la sam tamo, nisu imali reagense u Beogradu. Na‰ Fond plaça Infektivnoj klinici 500 evra
po reagensu po testu za mene. Oni nemaju reagense i ja ih pitam tamo: ’Mogu li ja to da
uradim u privatnoj laboratoriji da li neko u Beogradu to radi∂’ ’Radi.’ ’Koliko to ko‰ta∂’ ’150
evra.’ Ok., uradim. Platim jer moram da vidim kako mi uspeva terapija. Dala sam novac... I
kada sam se vratila dobila sam sve lepo napismeno od Nenada: ’Refundacija je neophodna
zato ‰to nema, ni tamo ni ovde...’ Odnela sam u Fond i Ïena tamo je rekla: ’Neçemo
refundirati, pripremite tuÏbu, Ïalite se.’ Tako su isto odbili neku Ïenu. Veç pola godine ona
ni‰ta nije dobila iz Ministarstva, Ïalila se – ni‰ta.“ # 40
Kada je ova uãesnica upitana kako se zbog toga oseça, odgovorila je:
„Besno i stvarno ljuto! Sad znam ‰ta je – pisaçu im, bila sam ljuta i poku‰açu i jednom zauvek
çu re‰iti ovu stvar, nisam samo ja. Stvarno su me naljutili. I ako se nekom desilo to, on se
verovatno osetio lo‰e i oãajno, oti‰ao kuçi i rekao: ’·ta sad∂! Treba da se Ïalim! Treba da
otkucam to, ko çe to da mi uradi, ko çe da od‰tampa∂! Kako to da uradim∂ Kad me vide tamo...
Odustajem, neçu to da radim!’“ # 40
Druga Ïena koja se pominje u ovom primeru dobila je pomoç od pravnika koji radi sa CAZASom
i podnela Ïalbu. Îalba je odbijena. PruÏaoci usluga su naveli da Fond za zdravstveno
osiguranje nema ugovor sa klinikom o kojoj se radi, pa tako nema ni obavezu da refundira
tro‰kove pacijentima, i pored uputa lekara.
Odnos osoba koje Ïive sa HIV-om prema klinici u Podgorici i
sistemu leãenja
Osobe koje Ïive sa HIV-om su uglavnom razoãarane u sistem zdravstvene za‰tite za koji
smatraju da ne preuzima odgovarajuçu odgovornost za njihove potrebe. Jedna uãesnica iznosi
svoju frustraciju i implikacije usled slabosti sistema:
„Ne mogu da verujem da drÏava – a drÏava plaça za 16, 17 ljudi – ne moÏe da nabavi
lekove, kad u stvari moÏe! Tako da nije samo novac u pitanju nego i lenjost, a ova lenjost
moÏe mnoge od nas da ko‰ta da postanemo otporni i na kraju dve, tri godine manje.“ # 40
Neki uãesnici opisuju da imaju pozitivne odnose sa zaposlenima na klinici, ali studijom je
otkriveno da postoje tenzije izme∂u nekih pacijenata i zaposlenih na klinici. Zaposleni na klinici
su to i potvrdili:
„Iako ãinimo sve ‰to moÏemo za njih, nekad se naljute, nekad budu veoma nezgodni kad
priãaju o nama kao o ljudima koji ne ãine stvari koje bi trebalo da ãine za njih, iako im se u
tim sluãajevima novac refundira. Kasnije, ali se ipak refundira.“ 16 SP
I pored podr‰ke koju im daju pruÏaoci usluga, iz iskaza osoba koje Ïive sa HIV-om jasno je da
se oseçaju usamljeni kada nastupe krize oko pristupa terapiji. Neki od njih smatraju da oni koji
bi trebalo da ih podrÏavaju ne ãine dovoljno da im pomognu. Tako∂e smatraju i da posledice
nedostatka terapije – za koji misle da moÏe da se re‰i ukoliko postoji dovoljna posveçenost –
nisu dovoljno prepoznate. Osobe koje Ïive sa HIV-om pravdaju svoju frustraciju i bes time da je
za njih, po‰to su izolovani i upla‰eni, pristup kontinuiranoj i besplatnoj terapiji pitanje opstanka:
49