1101 - PD RB Kolubara

38
хроника с поводом
Чекајући музеј рударства
Пише:
Мирослав
Живановић
Идеја о потреби да се у рударском
басену оваквог формата
и значаја, богате рударске традиције,
формира музеј рударства, започета
jе поодавно.
Одмах после Другог светског рата,
наставком рада рударских јама, угаљ се у
њима копао из утробе земље примитивно,
уз помоћ крампа и лопате. Било је то
време лампи „карбитуша”, рударских
шлемова, шремера.
Онда долази време престанка рада
јама: „Колубара” I (1950), „Пркосава”
(1958), „Колубара” II (1965), „Радљево”
(1967), „Колубара” III (1968), „Звиздар”
(1969) и „Јунковац” (1974). Њихово
гашење распламсало је мисао да их по
сваку цену треба отргнути од заборава
а бивше јаме, после затварања, уприличити и обележити,
као неме а речите сведоке једног времена.
У међувремену површинска експлоатација лигнита
била је додатни мотив заговорницима идеје који су радо
нудили популарну причу о музеју рударства на различитим
прославама републичког и локалног значаја.
Истине ради, неки кораци су прављени шездесетих, седамдесетих
и осамдесетих година прошлог века, али више
су били симболичне природе. Сводили су се на доношење
закључака и формирање одбора за оснивање музеја. Касније,
подршка је дошла и од општинских друштвенополитичких
структура за формирање за вичајног музеја у
коме би се налазило одељење рударства и енегретике.
Рударски басен „Колубара” најближи је био да музејска
збирка као стална поставка угледа светлост дана почетком
деведесетих година. У то време почела је добро
осмишљена активност у ЕПС-у око оснивања Одељења
енергетике Србије у склопу Музеја науке и технике 1993.
године. Намера је била да се од прикупљеног материјала,
један део одвоји за Одељење енергетике, а од другог формира
музеј у Лазаревцу.
Четири повереника Музеја науке и технике у „Колубари”
(од којих двојица у Одељењу за информисање) за неколико
година истраживања прикупила су завидну музејску
збирку. У две просторије у Вреоцима депоновани су стара
рударска опрема и алати (шлемови, карбитне лампе, шремери,
тестере, пијуци, макете старих багера, ТЕ „Колубара”
и будуће ТЕ-ТО„Колубара Б”). Израђене су колорне
фотографије (велики формат, метар са метар), десетине
старих ретких црно-белих фотографија. Прикупљени
су разни документи из архива Србије, Београда и Ваљева.
Десетак печата са „Колубариним” анаграмом, документарни
филмови на целулоидној траци, видео-записи и
археолошки налази, уредно су евидентирани према методологији
Српске академије наука. Идентификовани су и
објекти од посебног значаја за техничку културу.
Збирка је први (и последњи) пут угледала светлост
дана 1996. године. Поводом 100. годишњице од почетка
експлоатације угља у рударском басену у Дому културе у
Лазаревцу приказан је део збирке.
У међувремену Одељење за информисање је направило
и пројекат музејске збирке рударства са евидентираним
експонатима.
Потом, нажалост, долазе друга времена. Захуктала
идеја о музеју почела је да јењава. Исхитреним потезима
осионих и осорних на важним положајима у „Колубари”,
мисао о оснивању музеја почиње да се урушава.
Прво је неком засметало што се у две просторије у
Вреоцима чувају „неке слике и шлемови”, па је кутак за
чување музејске збирке, кога су повереници љубоморо чували,
сведен на једну просторију, а предмети згурани, набацани,
а неки и оштећени.
Или: како се идеја о формирању музеја
рударства, која је била на корак од
остварења почетком деведесетих
година прошлог века, распршила
као мехур од сапунице
Тежак ударац идеји музеја рударства „Колубаре” представљало
је рушење старе Топлане у Вреоцима, која је евидентирана
као објекат од посебног значаја.
Тих година као да је кренуло утркивање у затирању
сваког трага музејске збирке. Најстарији багер-каши кар у
„Колубари” познат као „Будин багер”, који је дуго одолевао
зубу времена у Вреоцима, исечен је у комаде и продат у
старо гвожђе. Дарежљиво смо поклонили стару локомотиву
„пар ња чу” ужичком музеју на управном одбору „Колубаре”,
а да се нико није запитао да ли ће тај експонат
требати Лазаревцу!
Са највишег врха „Колубаре” наређено је 2006. године
да Одељење за информисање преда комплетну збирку
Центру за културу Лазаревац, где и данас чами у његовим
депоима.
Да понекад у документацији Редакције листа „Колубара”
не налетимо у старим бројевима на текстове о рудницима,
залуталу стару фотографију, имена јамских
вукова, сачуване радне књижице рудара јама, били бисмо
близу помисли да су затрти трагови оних рудара од којих
је све почело у „Колубари”.
Будући да се ближи средина 2014. године, када се очекује
да „Колубара” ископа милијардиту тону угља, можда је
то добра прилика да се преостало расејано музејско благо
поново прикупи и покаже. Да се види да нисмо без рударске
традиције, и техничке, и људске културе, да су нам прадедови,
и дедови, и очеви копали угаљ на овим просторима.
Коначно, да исправимо деценијски пропуст и одужимо
се онима који су нам тајне копања оставили у аманет. Да
то поштујемо, можемо да покажемо и отварањем музеја
рударства.