1101 - PD RB Kolubara

НЕОБИЧНЕ КЊИГЕ: НАНОМЕДИЦИНА, НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВ 21. ВЕКА
53
Адам је био први донор
КОЛУБАРА БРОЈ 1101
Књига „Наномедицина, највећи изазов 21. века”
настала је на посве необичан начин, спајањем
знања и информација из различитих области
технологија и науке усмерених ка одгонетању
најбитнијих питања живота која се односе на здравље,
дужину живота, смрт и досезање могуће вечности.
Временом су се отварале бројне теме и мистерије
људског постојања. Био сам све више свестан да је граница
између мита и стварности, истине и илузије
тако бескрајно танка да је најчешће немогуће разликовати.
Библијска прича о Адаму и Еви, која је направљена
од Адамовог ребра, вероватно је први забележен пример
ткивног инжењерства, креације себе у другом.
Адам је први донор људске врсте. Пример ткивног
инжењерства је легенда о Прометеју, чија се јетра константно
обнављала. За истраживаче у области молекуларне
биологије и медицине данас је то метафора
обнављања људских органа кроз коришћење људских
матичних ћелија, које су постале алат за регенерацију
различитих ткива и органа.
Монографија „Наномедицина,
највећи изазов 21. века” је књига
мултидисциплинарног карактера,
намењена стручњацима и посебно младим
истраживачима из различитих области
усмерених на истраживања која имају
примену у медицини
У „Епу о Гилгамешу” главни јунак, који је трећином
човек а две трећине бог, сања о бесмртности. У уметности
су бројни примери у којима се изражава идеја
креирања живих индивидуа или пак делова индивидуа у
којима је човек сам креатор, преузимајући на себе улогу
Створитеља. Неки од највећих умова човечанства, попут
Гетеа у „Фаусту”, бавили су се односом индивидуе
према знању, смрти и теологији. Прича о Франкештајну
Мери Шели такође описује визуелизацију креатуре
направљене од различитих делова тела.
Примери показују вечиту тежњу човека да освоји
бесмртност и да одговор који пружа наду на вечна
питања да ли је могуће превазићи смрт и остварити
вечност. Таква тема из домена легенди и вековних практичних
покушаја да, ако бар није могуће досегнути вечност,
учини живот здравијим и дужим, присутна је и
данас, као и у свим претходним временима. Вештачке
заменике ткива у некој врсти реконструктивне медицине
користили су већ стари Римљани и Етрурци.
Физичари старе Индије користили су графтове коже у
реконструкцији 800 година пре нове ере.
Трансплантација органа и инже њерство
ткива у модерном смислу датирају
од 1980. године, односно од 1988. године.
Напредак у области трансплантације
органа и инжењерства ткива директно
су повезани са развитком клиничке
медицине и биологије. Кључна прекретница
у развоју нанотехнологија
и молекулског инжењерства везана
је за дело ”Ther’s Plenty of Room at the
Bottom” Richard Feynma-a из 1959. године
и ”Еngines of Creation The Coming Era of
Nanotechnology” K. Eric Drexler-a из 1980.
године, у коме је промовисана примена и
импликације примене нанотехнологија
и наномашина у медицини и тако ударени
темељи наномедицине.
Пише:
др Вукоман
Јокановић
Наномедицина јесте дисциплина која у себе укључује
нанотехнологије и користећи све друге науке и знања
ствара простор за бољи и здравији људски живот. Неки
научници тврде да ће људска бесмртност бити реална
већ током првих неколико деценија 21. века, док други
верују да ће значајно продужење живота, као много
реалнији циљ, бити са сигурношћу реализовано, док ће на
освајање бесмртности још морати да се сачека. Биолози
покушавају да креирају свет бесмртности дизајнирањем
ћелија које нису ограничене Hayflick-овим ограничењем,
код кога се ћелије не деле више због ДНК оштећења или
скраћења теломера. Спречавајући ћелије да остаре, постиже
се биолошка бесмртност. Узрок старења везан је
за скраћење теломера које се налазе на крају ДНК. Научници
се надају да ће омогућити заједно са матичним
ћелијама раст и трансплантацију органа без ризика од
одбацивања. Идивидуална меморија моћи ће да се надогради
на ум код новорођене бебе, као код компјутерта.
Беба ће тада расти са својом персоналношћу и са додатном
свешћу уграђеном у њену меморију. Применом
кибернетике компјутер ће иницијално бити инсталисан
у људски мозак да би помогао процесима сортирања
меморије и убрзања њеног процесирања. Компоненте ће
бити додаване постепено, да би се избегле нагле промене,
које би могле угрозити идентитет појединца. Након
тога, људско тело ће бити третирано као део опреме
(хардвера), који омогућује да се ум трансферује унутар
меморије било ког компјутера довољне снаге. Други
могући механизам складиштења ума је да се направи
детаљно скенирање дате индивидуе, односно њеног мозга
и да се његове свесне функције симулирају унутар
структуре компјутера. Ускладиштени ум био би бесмртан
и ослобођен трауматског дејства машина.
Остаје само још на крају етичко питање шта остаје
од нас у тој Фаустовској погодби са ђаволом.
(Аутор је професор и научни саветник са Института
за нуклеарне науке „Винча”)