broj 98 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovine

Број 98 - Страна 30 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, 10. 12. 2012.VII. Меритум41. Апеланткиња сматра да су јој оспореном одлукомВрховног суда повријеђени уставно право на правичносуђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана6 став 1 Европске конвенције, право на дом из члана II/3ф)Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европскеконвенције и право на имовину из члана II/3к) УставаБосне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 узЕвропску конвенцију.Право на правично суђењеЧлан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантномдијелу гласи:Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживајуљудска права и основне слободе из става 2 овог члана, аона обухватају:е) Право на правичан поступак у грађанским икривичним стварима и друга права у вези с кривичнимпоступком.Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантномдијелу гласи:1. Приликом утврђивања грађанских права и обавезаили основаности било какве кривичне оптужбе противњега, свако има право на правичну и јавну расправу уразумном року пред независним и непристрасним, закономустановљеним судом.42. У конкретном случају, у поступку се одлучивало оапеланткињином захтјеву за накнаду штете збогнеиспуњења уговорних обавеза туженог, дакле, предмет јеграђанскоправне природе, те је члан 6 став 1 Европскеконвенције примјењив. Стога ће Уставни суд испитати дали је поступак пред судом био правичан онако како тозахтијева члан 6 став 1 Европске конвенције.43. Апеланткиња у суштини сматра да није ималаправично суђење због произвољне примјене материјалногправа у предметном поступку.44. Уставни суд наглашава свој став да није,генерално, надлежан да врши провјеру утврђенихчињеница и начина на који су редовни судови протумачилипозитивноправне прописе, сем уколико одлуке тих судовакрше уставна права. То ће бити случај када одлукаредовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовнисуд погрешно протумачио или примијенио неко уставноправо, или је занемарио то право, ако је примјена законабила произвољна или дискриминациона, уколико је дошлодо повреде процесних права (правично суђење, приступсуду, дјелотворни правни лијекови и у другимслучајевима), или уколико утврђено чињенично стањеуказује на повреду Устава Босне и Херцеговине (видиУставни суд, Одлука број У 39/01 од 5. априла 2002.године, објављена у „Службеном гласнику Босне иХерцеговине“ број 25/02 и Одлука број У 29/02 од 27. јуна2003. године, објављена у „Службеном гласнику Босне иХерцеговине“ број 31/03).45. У конкретном случају, Уставни суд запажа да јеапеланткиња тужбеним захтјевом тражила да се тужениобавеже на накнаду штете у висини од 77.000,00 КМ, штопредставља висину вриједности стана на локацијиМједеница површине 70 м². Одлучујући о наведеномтужбеном захтјеву, првостепени суд је тај захтјев уцијелости одбио као неоснован, образлажући да сууговором о заједничком учешћу у куповини стана од 7.априла 1998. године правни предник туженог и ГСУПзакључили уговор о куповини стана ради рјешавањастамбеног питања породице првотужиоца и апеланткиње.Из овога непосредно произилази право првотужиоца иапеланткиње да захтијевају извршење уговора у њиховукорист, у смислу одредби чл. 149 ЗОО-а. Међутим, дореализације овог уговора није дошло. С обзиром напретходна утврђења тог суда, Општински суд је исказаостановиште да је предметни уговор престао услиједнемогућности испуњења у смислу одредби чл. 137 ЗОО-а.Наиме, у овом случају првотужилац и апеланткиња суимали овлашћење да траже и приме испуњење обавезепроистекле из наведеног уговора и одлука и рјешења из1990. године, којима им се додјељује на коришћењенаведени стан. Међутим, они немају право на накнадуновчане штете у висини вриједности стана, будући даједино уговарачи из предметног уговора о удруживањусредстава имају право потраживати накнаду штете уколикосу је претрпјели због немогућности испуњења уговора.Штавише, и да је дошло до закључења уговора о куповинистана у складу са уговором о заједничком учешћу из 1988.године, испуњењем наведеног уговора тужени би постаовласник наведеног стана, а првотужилац и апеланткиња сустекли право само на додјелу наведеног стана на ком бимогли стећи станарско право. Првотужилац и апеланткињасу, дакле, имали могућност да се због незакључења уговорао куповини стана обрате туженом да им додијели другиодговарајући стан. Међутим, иако је 31. маја 1990. годинедонесено рјешење којим им је додијељен спорни стан,првотужилац и апеланткиња су се туженом обратили тек14. августа 2002. године ради рјешавања стамбеног питања.46. Другостепени суд је, рјешавајући о жалбиапеланткиње и првотужиоца против првостепене пресуде,исказао став да је у конкретној правној ствари првостепенисуд правилно утврдио чињенично стање погрешнопримијенивши материјално право при извођењу закључкада је тужбени захтјев неоснован, гдје се правилномпримјеном материјалног права тужбени захтјев првотужиоцаи апеланткиње опредијељен на исплату новчаногизноса који представља тржишну вриједност стана који имје додијељен на коришћење, који тужени није у могућностипредати у посјед у извршењу своје уговорне обавезе премањима, показује основаним, у смислу одредби члана 132став 1 у вези са чланом 124 ЗОО-а, јер су вратили стан којије апеланткиња предала у извршењу уговорне обавезе, апредник туженог не може и није извршио своју уговорнуобавезу, тако да су првотужилац и апеланткиња каоуговорне стране стекли право на накнаду штете, у смислуодредби материјалног права и то чл. 262 став 2 и 190 ЗООа,које оправдавају овакав захтјев, па је овоме удовољиопреиначењем првостепене пресуде.47. Врховни суд је, усвајајући ревизију туженог,пресуду Кантоналног суда преиначио на начин да се жалбапрвотужиоца и апеланткиње одбија као неоснована ипрвостепена пресуда потврђује, прихватајући образложењепрвостепеног суда и посебно наглашавајући дапрвотужилац и апеланткиња, према изричитој одредбичлана 11 ст. 1 и 2 Закона о стамбеним односима, будући данису са предником туженог као даваоцем стана накоришћење закључили писмени уговор о коришћењу стана,нису ни стекли станарско право на спорном стану, као ниправо на усељење у тај стан. Акти које је предник туженогдонио у корист првотуженог и апеланткиње њиховомносиоцу дају само правни основ на основу ког има право назакључење уговора о коришћењу стана, у случају одбијања- право на истицање захтјева за закључење наведеногуговора, па надаље право захтијевати предају у посјед радиусељења на основу уговора о коришћењу стана, из чега непроизилази за случај неизвршења право на истицањезахтјева за накнаду штете у висини вриједности