Број <strong>98</strong> - Страна 66 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, 10. 12. 2012.VIII. Zaključak44. Ustavni sud zaključuje da je došlo do povredeapelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava<strong>Bosne</strong> i <strong>Hercegovine</strong> i članka 6. stavak 1. Europske konvencijeobzirom na to da je u predmetnom postupku materijalno pravoproizvoljno primijenjeno.45. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1.Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivuove odluke.46. Prema članku VI/5. Ustava <strong>Bosne</strong> i <strong>Hercegovine</strong>,odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.PredsjednicaUstavnog suda <strong>Bosne</strong> i <strong>Hercegovine</strong>Valerija Galić, v. r.1174Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од петсудија, у предмету број АП 2500/09, рјешавајући апелацијуР.Т., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине,члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 ПравилаУставног суда Босне и Херцеговине („Службени гласникБосне и Херцеговине“ бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:Валерија Галић, предсједницаМиодраг Симовић, потпредсједникСеада Палаврић, потпредсједницаМато Тадић, судијаМирсад Ћеман, судијана сједници одржаној 30. октобра 2012. године дониојеОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУОдбија се као неоснована апелација Р.Т., поднесенапротив Пресуде Врховног суда Републике Српске број 118-0-Рев-07-000 575 од 24. јуна 2009. године, ПресудеОкружног суда у Требињу број 015-0-Гж-06-000 341 од 11.априла 2007. године и пресуде Основног суда у Фочи број094-0-П-04-000065 од 3. јула 2006. године.Одлуку објавити у „Службеном гласнику Босне иХерцеговине“, „Службеним новинама Федерације Босне иХерцеговине“, „Службеном гласнику Републике Српске“ и„Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне иХерцеговине“.ОБРАЗЛОЖЕЊЕI. Увод1. Р.Т. (у даљњем тексту: апеланткиња) из Земуна -Београд, Република Србија, поднијела је 5. августа 2009.године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (удаљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховногсуда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд)број 118-0-Рев-07-000 575 од 24. јуна 2009. године, ПресудеОкружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд)број 015-0-Гж-06-000 341 од 11. априла 2007. године иПресуде Основног суда у Фочи (у даљњем тексту: Основнисуд) број 094-0-П-04-000065 од 3. јула 2006. године.II. Поступак пред Уставним судом2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда,од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда, тесупротне стране у поступку Радована Милетића (у даљњемтексту: тужени), затражено је 6. октобра 2009. године дадоставе одговор на апелацију.3. Уставни суд је одговор на апелацију примио одВрховног суда 14. октобра 2009. године, Основног суда 22.октобра 2009. године, те Радована Милетића 26. октобра2009. године. Окружни суд није Уставном суду доставиосвој одговор на апелацију.4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,одговори на апелацију су апеланткињи достављени 22.јануара 2010. године.5. Уставни суд је 8. априла 2010. године примиоапеланткињин поднесак као одговор на достављенеодговоре Врховног суда, Основног суда и РадованаМилетића.III. Чињенично стање6. Чињенице предмета које произилазе изапеланткињиних навода и докумената који су предочениУставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.7. Апеланткиња је 4. марта 2002. године покренулатужбом пред Основним судом парнични поступак (списпредмета ранији број П. 73/02 - нови број П. 65/04) противРадована Милетића ради накнаде штете због клевете.Тужбени захтјев апеланткиња је засновала на одредбичлана 5 став 2 Закона о заштити од клевете („Службенигласник РС“ број 37/01), наводећи да је тужени РадованМилетић саставио Поднесак број 3694/2000 од 18.септембра 2000. године, који је достављен Основном суду3. новембра 2000. године (у прилогу одговора на тужбу) удругом парничном поступку (спис предмета ранији број П.73/00 - нови број П. 93/00) који је вођен по апеланткињинојтужби против МДП ШИК „Маглић“ – ЗДП „Инжињеринг“Фоча, ради раскида уговора и исплате новчаног износа.Такође, апеланткиња је у тужби истакла да је РадованМилетић у својству свједока изнио клевете против ње и укривичном поступку број К. 127/00 који је вођен предОсновним судом, које је поновио накнадно у спојеномкривичном поступку под бројем К.106/01. Тужени РадованМилетић је 14. маја 2002. године поднио противтужбупротив апеланткиње ради накнаде штете због клевете.8. Пресудом Основног суда бр. 094-0-П-04-000065 од3. јула 2006. године одбијен је као неоснован апеланткињинтужбени захтјев којим је тражила да се тужени РадованМилетић прогласи кривим за насталу штету нанесенуњеном угледу у складу с чланом 5 став 2 Закона о заштитиод клевете, те да апеланткињи на име накнаде штетеисплати износ од 50.000,00 КМ са законском каматомпочев од дана подношења Поднеска број 3694/2000Основном суду па до исплате, у року од 15 дана од данапријема пресуде. Такође, пресудом је одбијен каонеоснован апеланткињин захтјев да јој тужени накнадиштету изазвану трошковима кривичног поступка у износуод 700,00 КМ са затезном каматом од дана настанка тихтрошкова у року од 15 дана од дана пријема пресуде. Даље,пресудом је одбијен као неоснован тужбени захтјевтуженог-противтужиоца Радована Милетића којим јетражио да се одбије апеланткињина тужба, а апеланткињапрогласи кривом по његовој противтужби, као и да сеапеланткиња обавеже да туженом-противтужиоцу на именакнаде штете исплати износ од 10.000,00 КМ са законскомкаматом. Пресудом је одређено да свака странка сносисвоје трошкове поступка.9. У образложењу пресуде је наведено да је суд, наконсавјесне и брижљиве оцјене свих доказа засебно и умеђусобној вези у смислу одредбе члана 8 Закона опарничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 17/93,14/94 и 32/94; у даљњем тексту: ЗПП), утврдио да је међупарничним странкама спорно да ли је Поднесак број3694/2000 од 18. септембра 2000. године потписао тужении да ли садржај наведеног поднеска представља клевету заапеланткињу, као и да ли садржина апеланткињине тужбе
Понедјељак, 10. 12. 2012. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број <strong>98</strong> - Страна 67представља клевету за туженог. Даље је наведено да је судутврдио да у наведеном поднеску на страни број 2 у другомставу стоји: очито је да би се овај налог могао реализоватиучињено низ радњи за које се основано може сумњати дасу кривична дјела у циљу прибављања значајне материјалнекористи. То је утолико сумњивије што је тужитељица(апеланткиња) радила као главни оперативац за плаћање уРепубличком комитету, па јој је могло бити познато да јесве у вези са овим налогом урађено противзаконито. Уз тоза рад на таквом радном мјесту, због оперативностиувијек су јој на располагању били бјанко потписани налози,па је могла попунити и један и за свој рачун, као и даподнесак пуномоћника апелантице упућује на такавзакључак. Суд је даље навео да је парнични поступак поапеланткињиној тужби против туженог МДП ШИК са п.о.Фоча ЗДП инжињеринг вођен код тог Суда под бројем П.73/00 (касније под бројем П. 99/03, због укидања ранијеодлуке, ради накнаде штете), правоснажно окончанПресудом Окружног суда број Гж-394/05 од 16. новембра2005. године, којом је усвојен апеланткињин тужбенизахтјев и тужени обавезан да јој исплати износ од1.500.000,00 ДИН, односно 115.385,00 КМ са законскомзатезном каматом почев од 18. децембра 1991. године. Истотако је неспорно, како је навео суд, да је правоснажнимРјешењем тог суда број К: 71/02 од 13. фебруара 2003.године обустављен кривични поступак противапеланткиње који је вођен по оптужном приједлогу ОЈТФоча, због кривичног дјела фалсификовања исправе изчлана 364 став 1 Кривичног закона РС-а, због одустајањајавног тужиоца од кривичног гоњења, те да није одржанглавни претрес по наведеном оптужном приједлогу, већ јетужиочево одустајање од кривичног гоњења услиједилоприје заказивања главног претреса по наведеном оптужномприједлогу. С тим у вези, суд је навео да је апеланткиња,нема сумње, због навода изнесених у поступку и подизањаоптужног приједлога имала неугодности, али њена част,углед и достојанство нису на тај начин повријеђени и немаоснова за обештећење, па стога није требало ни да сеутврђује висина штете. По мишљењу суда, констатацијекоје је тужени Радован Милетић истакао у спорномПоднеску број 3694/2000 нису дате нигдје у јавност, већ јетај поднесак био доступан само парничним странкама тогсуда које су поступале у наведеном спису, као и вијећуОкружног суда приликом доношења одлуке поапеланткињиној жалби.10. Исто тако, суд је навео да ни оптужни приједлогније достављен никоме, већ се налази у судском спису,нити је по њему заказан главни претрес јер је тужилацодустао од кривичног гоњења прије заказивања главногпретреса. Апеланткиња, како је истакао суд, није ничимдоказала да је због написаног поднеска туженог иподигнутог оптужног приједлога претрпјела штетунанесену свом угледу, тим прије што садржина наведеногподнеска није била доступна трећим лицима, нити је вођенкривични поступак по оптужном приједлогу, а имајући притом у виду мјесто апеланткињиног сталног боравка. Упогледу противтужбе Радована Милетића суд је истакао даје у њој наведено да је апеланткиња у тужби поднесенојтом суду, под бројем П. 73/02, изнијела низ неистинитихтврдњи које шкоде његовој части и угледу и вријеђају га. Стим у вези суд је закључио да читањем садржаја наведенетужбе од 4. марта 2002. године не постоје било каквеувреде изнесене на рачун туженог, већ само тврдње да јетужени у спорном поднеску изнио низ неистина наапеланткињин рачун, о чему је већ било говорено. Свидокази, према мишљењу суда, које је туженипротивтужилацизвео на главној расправи су управо доказикоје су странке изнијеле у поступку који је правоснажноокончан пресудом Окружног суда (ранији број списапредмета П. 73/00, нови број П. 93/00) и релевантни сусамо за тај поступак, као и да је тужени-противтужилацочигледно незадовољан исходом наведеног поступкаупорно у овом поступку покушавао да докаже да јеОкружни суд погријешио преиначавајући пресудуОсновног суда којом је апеланткињин тужбени захтјев уцијелости одбијен као неоснован. Имајући у виду наведено,одлучено је као у диспозитиву пресуде.11. Пресудом Окружног суда број 015-0-Гж-06-000341 од 11. априла 2007. године одбијене су као неоснованежалбе парничних странака и првостепена пресудаОсновног суда од 3. јула 2006. године потврђена.12. У образложењу другостепене пресуде је наведенода је спорни поднесак Основном суду достављен 3.новембра 2000. године у парнични спис број П. 73/00, те даје наведени поднесак упутио МДП ШИК „Маглић“, ЗДП„Инжињеринг“ Фоча као тужени у том спору, који јепокренула апеланткиња ради раскида уговора и накнадештете. Даље је наведено да на крају спорног поднескаиспод ријечи тужених стоји нечитак потпис, без означењаимена и презимена с печатом ШИК „Маглић“ Фоча. Токомпоступка, како је истакао Окружни суд, апеланткиња нијени тврдила да је спорни поднесак потписао тужени РадованМилетић, који је раније у предузећу „Маглић“ био запослени обављао дужност директора економског сектора, али даје апеланткиња тврдила да је управо он саставио спорниподнесак. На другој страни, тужени је сматрао да је управоапеланткињина тужба садржавала неистине које сунашкодиле његовој части и угледу. Другостепени суд јеконстатовао да је материјални пропис на основу ког требада се разријеши ова парница Закон о заштити од клеветекоји се примјењује за све тужбе за накнаду штете уколикосу поднесене поводом незаконите повреде угледа изазванеизношењем или проношењем нечег неистинитог без обзирана врсту тужбе (члан 4 став 1 Закона), као и да је свакопословно способно лице које проузрокује штету угледуфизичког или правног лица изношењем или проношењемизражавања нечег неистинитог, идентификујући то лицетрећем лицу, одговорно за клевету, ако је то лицепроузроковало штету у својству аутора, уредника илииздавача, или у својству правног лица које je на неки другиначин ефикасно контролисало садржај тог изражавања, каои правно лице које је објавило изражавање (члан 5 став 1Закона). Лице из члана 5 став 1 Закона је одговорно заизазвану штету ако је намјерно или због непажње изнијелоили пронијело изражавање (члан 5 став 2 Закона).Међутим, другостепени суд је истакао да су у члану 6 тогЗакона прописани изузеци од одговорности, те да је овомодредбом прописано да се неће одговарати за клевету,између осталог, ако је лице које је наводно проузроковалоштету било по закону обавезно да износи или проносиизражавање, или износи или проноси изражавање у токузаконодавног, судског или управног поступка (тачка б члан6 Закона). С тим у вези, Окружни суд је истакао да суизражавања, за која и апеланткиња и тужени сматрају да суповриједила њихов углед или да су њима оклеветани усмислу Закона о заштити од клевете, изнесена у судскомпоступку, па је стога и захтјев из тужбе и захтјев изпротивтужбе требало одбити, позивајући се на одредбучлана 6 тачка б. наведеног Закона. Смисао и циљ изузеткаод одговорности прописаног чланом 6 тачка б. наведеногЗакона у случају изражавања изнесеног у судском поступкује, сходно мишљењу Окружног суда, у томе што је судски