Haksli Oldos~Vrli novi svet

žice.
"Možemo da pustimo struju u ceo taj pojas poda", dreknu direktor objašnjavajuči. "No, dosta je i
ovoliko", i on dade znak bolničarki.
Eksplozije umuknuše, zvona prestadoše da zvone, urlik sirena zamuče, ton po ton. Tela koja su se
kočila i trzala opustiše se, a malopređašnja piska i cik malih manijaka naraste još jednom u normalnu
dreku običnog užasa.
"Sad im ponovo ponudite cveće i knjige."
Negovateljice poslušaše; ali čim im se ruže prinesoše, čim im pogled pade na vedre slike cicamica,
vau-vau i u šumici zeke, bebe se prestrašeno povukoše; dreka najednom postade glasnija.
"Posmatrajte", trijumfovao je direktor, "posmatrajte."
Knjige i prodorna buke, cveće i električni udari - ovi parovi su u detinjoj svesti već bili povezani;
a posle dve stotine ponovljenih lekcija, istih ili sličnih, biće neraskidivo spojeni. Što čovek sjedini,
priroda je nemoćna da rastavi.
"Rašće sa 'instinktivnom' - kako su to psiholozi nekad zvali - mržnjom prema knjigama i cveću. S
neizmenljivo uslovljenim refleksima. Celog će života biti bezbedni od knjiga i botanike." Direktor se
okrete sestrama. "Odnesite ih."
One natovariše na kolica decu u sivomaslinastim pelenama, koja su i dalje plakala, i odvežoše ih;
za njima ostade miris prokislog mleka i tišina, više nego dobrodošla.
Jedan student podiže dva prsta; on je sasvim lepo shvatao zašto se nižim kastama ne sem dopustiti
da vreme koje pripada Zajednici traće na knjige i da bi uvek postojala opasnost da pročitaju nešto što
bi im nepoželjno moglo poremetiti neke reflekse, ali ipak... pa eto, nije mogao da shvati zašto cveće.
Zašto nastojati na tome da se Deltama psihološki onemogući da vole cveće?
D. C. strpljivo objasni stvar. To što se deca teraju da vrište čim vide ružu, ima svoje raloge u
višoj privrednoj politici. Ne tako davno (pre jednog veka ili tako nešto), Game, Delte, čak i Epsiloni,
bili su obrađivni tako da zavole cveće - cveće posebno, a prirodu uopšte. Svrha koja se time želela
postići je bila: navesti ih da idu u prirodu kad god im se pruži prilika i tako ih nagnati da koriste
saobraćajne usluge.
"A zar ih nisu koristili?" upita student.
"I te kako", odgovori D. C. "Ali ništa sem toga."
Jaglike i pejzaži, istače on, imaju jedan veliki nedostatak: besplatni su. Ljubav prema prirodi ne
daje posla nijednoj fabrici. Stoga je bilo rešeno da se ljubav prema prirodi ukine, makar u najnižim
kastama, ali da se zadrži tendencija ka korišćenju saobraćajnih usluga. Jer, naravno, bilo je
neophodno potrebno da oni i dalje odlaze u prirodnu, makar je i mrzeli. Problem je, dakle, bio u tome
da se iznađe povod za korišćenje saobraćajnih usluga koji bi bio ekonomski zdraviji od gole ljubavi
prema jaglikama i pejzažima.I pronađen je.
"Obrađujemo mase da mrze prirodu", zaključi direktor. "Ali paralelno s tim, obrađujemo ih da
vole sve sportove pod vedrim nebom. U isto vreme, udesili smo da bavljenje svakim od tih sportova
povlači upotrebu komplikovanih sprava. I tako sad oni postaju potrošači kako industrijske robe, tako
i saobraćajnih usluga. Otuda ovi električni udari."
"Sad mi je jasno", reče student i ućuta, van sebe od divljenja.
Kratka pauza; zatim se direktor nakašlja i poče: "Jednom davno, dok je gospod Ford još hodao po
zemlji, živeo je jedan dečak koji se zvao Ruben Rabinovič. Maternji jezik njegovih roditelja bio je
poljski." Direktor se sam prekide. "Vi znate šta je to poljski jezik, je li tako?"
"Mrtav jezik."
"Kao francuski i nemački", dodade drugi student, revnosno ističući svoje znanje.