Haksli Oldos~Vrli novi svet

takve stvari se ljudi ne premeštaju. Island je bio samo pretnja. Pretnja koja uliva podstrek i energiju.
Idući hodnikom, on je čak zviždao.
Te večeri Bernard dade herojski opis svog razgovora sa D. C. "Na šta sam mu rekao", zaključi on,
"da se nosi u Bezdanu Prošlost i izašao iz kancelarije. I tako se to završilo." On pogleda Helmhoca
Votsona sa isčekivanjem, nadajući se dužnoj nagradi u vidu simpatije, ohrabrenja, divljenja. Ali ovaj
ne reče ni reči. Sedeo je i gledao u pod.
Bernard mu je bio drag; Bernadu je bio zahvalan što jedino s njim od svih svojih poznanike može
da razgovara o stvarima koje je smatrao važnim. No i pored toga, neke Bernardove osobine nije
voleo. Ovu hvalisavost, na primer. I izlive samosažaljenja s kojima se ona smenjivala. I onu kukavnu
naviku da tek posle nekog događaja bude hrabar i izuzetno priseban. Te osobine je mrzeo - upravo
zato što je Bernarda voleo. Sekundi su prolazili. Helmholc je i dalje gledao u pod. Bernard najednom
pocrvene i okrete se.
III
Put je bio sasvim nezanimljiv. Plava pacifička raketa je stigla u Nju Orlijens dva i po minuta pre
vremena, izgubila četiri minuta u tornadu iznad Teksasa, i srećom upala u povoljnu vazdušnu struju na
95. stepenu zapadne dužine, tako da je u Santa Fe stigla s manje od četrdeset sekundi zakašnjenja.
"Četredeset sekundi za let od šest i po sati. Nije loše", priznala je Lenina.
Tu noć su prenoćili u Santa Feu. Hotel je bio odličan - neuporedivo bolji od, na primer, onog
jezivog hotela Aurora borealis gde se Lenina namučila prethodnog leta. U spavaćoj sobi svakog
apartmana, gostima je na raspolaganju stajao tečni vazduh, televizor, apatar za vibro-vakuum masažu,
radio-aparat, ključali rastvor kofeina, topla sredstva za kontracepciju i osam vrsta mirisa. Kad su ušli
u hol, mašina za sintetičku muziku je radila punom parom i zadovoljavala sve potrebe. U liftu videše
da hotel ima šezdeset igrališta za elektrobadminton i da se u parku mogu igrati i elektrobadminton i
golf sa barijerama.
"Pa to je više nego divno", uskliknu Lenina. "Gotovo bih želela da ovde ostanemo sve vreme.
Šezdeset igrališta za elektrobadminton..."
"U rezervatu neće biti ni jednog", upozori je Bernard.
"Ni mirisa, ni televizije, čak ni tople vode. Ako misliš da nećeš moći da izdržiš, ostani ovde dok
se ne vratim."
Lenina se uvredi. "Mogu ja da izdržim. Samo sam rekla da je ovde divno zato što... pa eto, zato što
napredak i jeste divna stvar, zar ne?"
"Pet stotina puta, jednom nedeljno, od trinaeste do petnaeste godine", umorno reče Bernard, kao za
sebe.
"Šta kažeš?"
"Kažem da je progres divna stvar. Zato i ne moraš u rezervat, ako nećeš."
"Ko kaže da neću?"
"Onda u redu", reče Bernard; to je zazvučalo kao pretnja.
Njihovu dozvolu je morao da potpiše upravnik rezervata, u čijoj se kancelariji sutradan, po
propisu, pojaviše. Portir, jedan Epsilon-plus crnac, odnese upravniku Bernardovu posetnicu i
upravnik ih primi gotovo bez odlaganja.
Uprvnik je bio plavokos, brahicefalan Alfa-minus, niskog rasta, crven, okrugla lica i širokih
ramena, snažnog zvonkog glasa, vrlo dobro prilagođenog izgovaranju hipnopedijskih mudrosti. On je
bio neiscrpni rudnik podataka i netraženih saveta. Kad bi jednom počeo, njegovoj tutnjavi ne bi bilo
kraja.