Haksli Oldos~Vrli novi svet

na telefonu; Helmholc, kome on objasni šta se desilo i koji obeća da će smesta otići, smesta, i
zatvoriti slavinu, jeste, smesta, ali koji iskoristi ovu priliku da mu kaže šta je D. C. sinoć rekao,
javno...
"Šta? Traži mi zamenu?" Bernardov glas je davao užasnu patnju. "Znači, rešeno je? Je li pominjao
Island? Kažeš jeste? Forda mu! Island..." On spusti slušalicu i ponovo se okrete Lenini. Lice mu je
bilo bledo, izraz kranje utučen.
"Šta se desilo?" upita ona.
"Šta se desilo?" On se stropošta u fotelju. "Šalju me na Island."
U prošlosti se često pitao kako bi izgledalo biti podvrgnut (bez some, bez ikakvog oslonca sem
svojih unutrašnjih snaga) kakvom velikom suđenju, kakvom bolu, kakvom proganjanju; čak je žudeo
za nedaćama. Nepunu nedelju dana pre toga, u direktorovoj kancelarije, zamišljao je sebe kako se
hrabro odupire, kako stoički i bez reči prihvata mučenje. Direktorove pretnje su ga čas
oduševljavale, čas podsticale da se oseća većim od svoje prirodne veličine. No to je bilo zato, kako
se tek sada uverio, što te pretnje nije shvatio ozbiljno; nije verovao da će D. C. u kritičnoj situaciji
učiniti bilo šta. Sada kad je izgledalo da će se pretnje obistiniti, Bernard je premirao od straha. Od
onog stiocizma, one teoretske hrabrosti, nije ostalo ni traga.
Besneo je na samog sebe - budalo blesava! - na direktora - kakav podlac što mu nije pružio još
jednu šansu, tu šansu koju je uvek nameravao da iskoristi. A sad Island, Island...
Lenina zatrese glavom: "Vreme prošlo i buduće moju dušu strašno muče", navede ona
hiponopedijsku izreku. "Uz gram some sve se reši: sadašnje se vreme smeši."
Na kraju ga je nagovorila da uzme četiri tablete some. Pet minuta kasnije, korenje i plodovi behu
zbrisani, cvet sadašnjice beše procvetao sav ružičast. Stiže im poruka da je, po upravnikovom
naređenju, stigao čuvar rezervata i da ih čeka na krovu sa svojim helikopterom. Oni se smesta
odvezoše liftom do krova. Jedan mulat u gama-zelenoj uniformi pozdravi vojnički i odrecitova
jutarnji pogram obilaska.
Pogled iz ptičje prespektive na deset-dvanaest najvećih puebla, zatim ateriranje u dolini Malpajs,
na ručak. Tamošnja izletnička kuća je udoba, a gore, u pueblu, divljaci verovatno slave svoje letnje
svečanosti. Biće najbolje da tu i prenoćimo.
Oni zauzeše svoja mesta u kabini i helikopter uzlete. Deset minuta kasnije prelazili su granicu koja
je delila civilizaciju od divljine. Uzbrdo i nizbrdo, preko slanih i peščanih pustinja, kroz šume, u
ljubičastu dubinu kanjona, preko litica, planinskih vrhova i platoa mesG, tekla je žičana ograda,
neumoljiva prava linija, geometrijski simbol pobedničke ljudske svrhe. A u njenom podnožju, tu i
tamo, po koji mozaik belih kostiju, po koji još neistruleli leš, taman na crvenkastom tlu, obeležavao
je mesto gde su jelen ili bivo, puma ili bodljikavo prase ili kojot, ili proždrljivi orlovi lešinari,
privučeni vonjem mrše, i zgromljeni, reklo bi se, nekom pesničkom pravdom, prišli preblizu
smrtonosnim žicama.
"Ne mogu da shvate", reče pilot u zelenoj uniformi, pokazujući prstom kosture na zemlji i ispod
njih. "Neće nikad ni shvatiti", dodade i nasmeja se, kao da je na neki način postigao ličnu pobedu nad
životinjama koje je ubila električna struja.
Bernard se takođe nasmeja; posle dva grama some, dosteka je zbog nečega izgledala duhovita.
Nasmeja se, a onda, gotovo smesta, zaspa; i tako usnuo, bio je prenesen iznad Taosa i Tesuka; iznad
Nambe, Pikurisa i Pohoakea; iznad Sija i Kočitija; iznad Lagune, Akome, Začarane Mese, iznad
Sunjija, Sibole i Ohokaliente, i najzad se probudi; helikopter je stajao na zemlji, Lenina unosila
kofere u malu četvrtastu kuću, a Gama-zeleni mulat razgovaro nerazumljivim jezikom s jednim
mladim Indijancem.