Haksli Oldos~Vrli novi svet

Osećajući da je došlo vreme da i on nešto učini, Bernard takođe skoči i povika: "Čujem ga;
dolazi."
Ali to nije bila istina. On nije čuo ništa, i, za njega, niko nije dolazio. Niko - uprkos muzici,
uprkos sve jačem uzbuđenju. No ipak je mahao rukama i uralo s najgrlatijima; a kad ostali počeše da
se drmusaju, pocupkuju i topću nogama, i on takođe poče da se drmusa i pocupkuje.
Stadoše u krug; svako uhvati igrača ispred sebe za kukove, i pođoše u krug, okolo-naokolo
uzvikujući uglas, topćući nogama po ritmu muzike, pljeskajući, pljeskajući rukama po zadnjici igrača
pred sobom; dvanaest pari ruku pljeskalo je kao jedan, dvanaest je tupo odjekivalo kao jedno.
Dvanaestoro kao jedan, dvanaestoro kao jedan. "Čujem ga, čujem kako dolazi." Muzika ubrza tempo;
noge zatoptaše još brže, ruke počeše da udaraju u sve bržem ritmu. Iznenada, snažan sintetički bas
gromko izgovori reči koje su nagoveštavale blisko iskupljenje i konačno postizanje solidarnosti,
dolazak Dvanaest u jednom, otelovljenje Najvišeg Bića. "Forda slavimo", zapeva bas, dok su
bubnjevi i dalje grozničavo dobavali:
Forda slavimo,
Orgije pravimo;
Puno some, puno seksa,
Parimo se bez kompleksa.
"Forda slavimo", prihvatiše igrači liturgijski refren, "Forda slavimo, orgije pravimo, puno
some..." I dok su oni pevali, svetla polako počeše da se gase - da se gase i u isto vreme postaju
toplija, bogatija, crvenija, dok se na kraju igrači ne nađoše u grimiznom sumraku depoa za embrione.
"Forda slavimo..." U svojoj embrionalnoj tami boje krvi igrači su još neko vreme kružili, pljeskali i
pljeskali po neumornom ritmu. "Forda slavimo..." Onda se krug zatalasa, razbi, raspade delimično po
krugu kauča koji su okruživali - krug oko kruga - sto i njegove planetarne stolice. "Forda slavimo",
nežno je preo i gukao glas; u crvenom sumraku to je bilo kao da neki ogromni crni golub
blagonaklono lebdi iznad igrača, koji su sada ležali, jedani potrbuške, a drugi poleđuške.
Stajali su na krovu. Big Henri beše upravo otpevao jedanaest. Noć je bila tiha i topla.
"Zar nije bilo divno?" reče Fifi Bredlo. "Zar nije bilo prosto divno?" Ona pogleda Bernarda sa
izrazom zanosa, ali zanosa u kome nije bilo traga ni uzbuđenja ni preterane razdraženosti - jer biti
preterano razdražen znači biti još nezadovljen. Njena ekstaza je bila ekstaza postignutog cilja, mira;
ne obične sitosti i ništavila, nego usklađenog življenja, uravnoteženih i smirenih sila. Mir bogat i pun
života. Jer Misa solidarnosti nije samo uzela, nego i dala, delimično je otočila samo zato da bi
dolila. Fifi je bila ispunjena do vrha, dovedena do savršenstva; bila je veća od same sebe. "Je l' da je
bilo divno?" navaljivala je uprivši u Bernarda svoje oči ispunjene natprirodnim sjajem.
"Jeste, bilo je divno", slaga Bernard i skrete pogled: njeno preobraženo lice ga je istovremeno
optuživalo i ironično podsećalo na ono što ga odvaja od drugih. U tom trenutku je bio isto tako jadno
usamljen kao i na početku Mise - usamljeniji čak zbog svoje neispunjene praznine, svoje umrtvljene
zasićenosti. Izdvojen i neiskupljen dok su se ostali slivali u Najviše biće; usamljen i u Organinom
zagrljaju - mnogo usamljeniji, u stvari, mnogo beznadežnije zazidan u sebe nego što je ikad bio u
životu. Iz onog grimiznog sumraka izronio je u prostački električni blesak sa stidom koji se graničio
sa mučenjem. Osećao se kranje jadno, a za to je, verovatno (optužiše ga njene sjajne oči), verovatno
sam bio kriv. "Zaista divno", ponovi on; ali u pamet mu je dolazila Morganina obrva.