Haksli Oldos~Vrli novi svet

"Ali, nažalost", odmahnu glavom direktor, "ne može se bokanovskizovati beskonačno."
Devedeset šest je gornja granica; sedamdeset dva dobar prosek. U naporima da se od jednog istog
jajnika i gameta jednog istog muškarca proizvede što više serija istovetnih blizanaca, to je najviše
(nažalost, ne i sve) što se može postići. No, čak je i to teško.
"Jer u prirodi je potrebno trideset godina da dve stotine oplodnih ćelija dostignu zrelost. Ali naš
je zadatak da stabilizujemo stanovništvo u ovom trenutku, ovde i sada. Da gubimo po četvrt veka
proizvodeći blizance pomoću pipete - kakva korist od toga?"
Očigledno nikakva. Ali Podsnapov metod je jako ubrzao proces sazrevanja. Može se računati s
najmanje sto pedeset sazrelih oplodnih ćelija u roku od dve godine. Oplođenje i bokanovskizacija -
drugim rečima, množenje sa sedamdeset dva - i dobija se u proseku blizu jedanaest hiljada braće i
sestara u sto pedeset serija istovetnih blizanaca, sve za otprilike dve godine.
"A u izuzetnim slučajevima uspevamo da od jednog jajnika dobijemo više od petnaest hiljada
odraslih jedinki."
On mahnu rukom jednom plavokosom, rumenom mladiću koji je u tom trenutku prolazio pored
njih: "Gospodine Fosteru." Rumeni mladić priđe. "Gospodine Fosteru, hoćete li da nam kažete koji je
rekordni broj postignut iz jednog jajnika?"
"Šesnaest hiljada dvanaest u našem Centru", odgovori Foster bez oklevanja. Govorio je vrlo brzo;
imao je živahne, plave oči i očigledno je uživao iznoseći brojke. "Šesnaest hiljada dvanaest; u sto
osamdeset i devet serija identičnih jedinki. Naravno, u nekim tropskim centrima", klepetao je on
dalje, "postignuti su mnogo bolji rezultati. U singapurskom su često proizvodili po više od šesnaest i
po hiljada; a u Mombasi su dostigli celih sedamnaest. Samo, stvar je u tome što oni imaju mnogo
povoljniju situaciju. Da vidite samo kako crnački jajnici reaguju na sluz! Da se čovek začudi,
naročito ako je navikao na evropski materijal. Pa ipak", dodade on uz osmeh (ali oči su mu sijale
borbenošću, a brada bila prkosno isturena), "ipak ćemo mi gledati da ih nadmašimo. Sad baš radim
na jednom divnom delta-minus jajniku, tek mu je osamnaest meseci. Do sada već imamo više od
dvanaest hiljada i sedam stotina dece, što izručeno, što u embrionu. A proizvodnja i dalje teče punom
parom. Još ćemo mi njima da pokažemo."
"Takav duh volim!" uzviknu direktor i potapša Fostera po ramenu. "Hajdete malo s nama, da
iskoristimo vaše stručno znanje za dobro ovih momaka."
Foster se skromno osmehnu. "Sa zadovoljstvom."
U sali za flaširanje vladala je skladna žurba i metodičan rad. Sveži komadi svinjske trbušne
maramice, već sasečeni na potrebnu veličinu, doletali su na malim liftovima iz skladišta organa,
smeštenom u podrumu. Bzzz, a onda: škljoc! automatski su se otvarala vratanca lifta; oblagač boca je
imao samo da pruži ruku, uzme komad maramice, ubaci ga, izravna krajeve, i pre nego što bi
obložena boca odmakla beskrajnom trakom van dohvata ruke, bzzz, škljoc! novi komad maramice bi
već bio uzleteo iz dubina, spreman da se ubaci u novu bocu, sledeću u toj sporoj beskonačnoj povorci
na traci.
Do oblagača stajali su materičari. Povorka je išla dalje; materičari su premeštali oplodne ćelije,
jednu po jednu, iz epruvete u veće sudove; vešto rasecali oblogu od trbušne maramice, spuštali
morulu, nalivali fiziološki rastvor... i boca bi već prošla, a red dolazio na etiketare. Oni su prenosili
podatke - nasleđe, datum oplođenja, pripadnost datoj grupi Bokanovskog, sve se to prenosilo sa
epruvete na bocu. Ne više anonimna, već sa imenima, identifikovana povorka je lagano produžavala
svoj put: kroz otvor na zidu, polako, do sale za društveno predodređivanje.
"Osamdeset osam kubnih metara kartoteke", reče Foster sa uživanjem, dok je grupa izlazila.
"Koja sadrži sve potrebne podatke", dodade direktor.