Zbirka pjesama SJENKE, 2020.g. Andrija Markuš

Најлакше је да му кажеш,
да би изашао,
да си му пршуту
испред вратâ оставио.
Али, откуд ти пршута?
А можда чека вечеру –
и још залегне
ако си му од бабине сестре.
Ако је доша’ да нешто каже
(а рјеђе се за то долази),
те чекаш да шта рече,
а не рече но засједне,
да не знаш шта му је прече,
може тада и да рече:
„ Сјетих се да морам одмах да идем.
Доћ’ ћу сјутра“,
нећеш га питат’:
„Што не дођеш сад?“
да се не предомисли.
И никад није:
„Како доша’, тако поша’,
ако се сјутра врати
са оним што је наумио
и што је замота’.
71