Glasnik 41-42 - Hrvatsko građansko društvo Crne Gore-Kotor
Glasnik 41-42 - Hrvatsko građansko društvo Crne Gore-Kotor
Glasnik 41-42 - Hrvatsko građansko društvo Crne Gore-Kotor
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
upisala u osnovnu školu. Škola<br />
mi je bila mila i dragovoljno<br />
sam hodio, dobro sam učio i<br />
svake godine bi prošao sa ocjenom<br />
vrlo dobar. Za ručak i večeru<br />
imali smo dostatno, ali ne<br />
tako obilno kao za vrijeme dok<br />
mi je otac bio na životu.<br />
Tako čekajući majku koja bi<br />
se malo kasnije vraćala sa posla<br />
ja brat i sestra više puta bismo<br />
zaspali sa stol sa gorućom<br />
lampom, te sreća da se nismo<br />
zapalili. Ope napominjem imao<br />
sam želju da se i dalje školujem,<br />
ali za školovanje nije bilo<br />
moguće.<br />
Bio sam poslušan i dobre naravi,<br />
i milo mi je bilo slušati kada<br />
su stariji ljudi pripovijedali.<br />
Kad sam bi u drugi razred<br />
osnovne škole pod učiteljem<br />
Sava Kristo, moj dobri školski<br />
kolega Mirko Komnenović, bivši<br />
jugoslavenski ministar, a koji<br />
je sjedio u klupi do mene, če-<br />
šće mi je iz kuće donio bogatu<br />
marendu, govoreći mi da je to<br />
ukrao djedu. Kada je Mirko<br />
Komnenović godine 1937 došao<br />
u <strong>Kotor</strong> kao ministar, ja<br />
sam se sreo s njim i to mu spomenuo<br />
i poljubili smo se.<br />
Dokle nisam hodio u školu po<br />
gradu nisam nikad hodao, i tako<br />
mi je bio nepoznat, a ja sam<br />
se najviše igrao sa djecom u<br />
Kaštio. Kada sam počeo hodati<br />
u školu znao sam samo jednu<br />
ulicu koja me vodila u školu i<br />
istom ulicom vraćao bi se kući.<br />
Jednog dana jedan učenik me<br />
poveo na Trg od oružja, tu me<br />
ostavio i pobjegao, a ja ne znajući<br />
više kako ću kući, udario<br />
sam u plač. Tada me je tu zaustavio<br />
jedan gospodin i pitao<br />
me da zašto plačem, a ja mu<br />
odgovorio da neznam poći kući,<br />
onda me zapitao kako se zovem,<br />
a ja mu odgovorio Romeo<br />
Fiorelli, tada me je uzeo za ru-<br />
ku i poveo me je u apoteku Nika<br />
Popovića na Gregorinskom<br />
trgu (sada postolarnica Ilije Jelavića).<br />
Apotekar pita gosp. Čije<br />
je to djete, od pok.Fiorella,<br />
ah da našeg dobrog učitelja, i<br />
reče mi nemoj plakati evo ti patakun,<br />
to je bilo vrijednost četiri<br />
novčića. U toliko je došla u<br />
apoteku jedna žena i znala gdje<br />
stanujem, i povela me kući.<br />
Ovo je dobri dokaz da djeca u<br />
ono doba nisu odili po gradu<br />
praviti nered kao sada. Gosp.<br />
Koji me je poveo u apoteku bio<br />
je Antun Sikorsky, sudac i pjevač<br />
pod upravom mog pok.<br />
Oca. Prvi put što sam prošao<br />
kroz <strong>Kotor</strong> , to je bilo godine<br />
1877 u procesiju Tjeloslavnoga.<br />
God. 1878 došao je veliki Ruski<br />
parobrod po imenu ” JARO-<br />
SLAV” pun žita za Crnu Goru.<br />
Žito se iskrcavalo na kotorskoj<br />
obali, a Crnogorci su ga tukli<br />
51
Change language