Aperto nuovo broj 7

042/ KOLUMNA
IVANA ILIĆ
MUZIKOTERAPIJA I SAVREMENI ČOVEK
Podstaknuta tribinom, koju sam
održala pre par godina za studente
psihologije, otvaram novo
poglavlje razumevanja muzike
u kontekstu terapije. U svojoj
knjizi Muzika i um, Antoni Stor
ističe da je prvenstvena uloga
muzike u svim društvima kolektivna
i komunalna, okupljanje i
vezivanje. Ljudi pevaju i igraju
zajedno, i to je ono što je zajedničko
svakoj kulturi, te zamišljamo
da su isto radili i pre stotinu
hiljada godina.
Ova uloga se vremenom, donekle,
izgubila, pa se danas najčešće
svodi na pasivno slušanje
muzike. Društvena okupljanja,
kao što su koncerti, vraćaju
ulogu muzike kao društvene
aktivnosti, pa je to prilika da
doživimo kolektivno uzbuđenje
i vezivanje uz muziku, piše Stor.
Oliver Saks, američki neurolog,
dalje produbljuje temu vezivanja
uz muziku i dodeljuje glavnu
ulogu ritmu, koji pretvara
slušaoce u učesnike, a slušanje
čini aktivnim i motoričnim, te
tako sinhornizuje umove svih
učesnika. Retko ćemo čuti da
je neko indiferentan prema
muzici ili da, čak, ne voli muziku
(kažem retko, jer sam i sama
svedok da postoje ljudi koji tvrde
da ne vole muziku). Ta njena
prisutnost I univerzalnost dalje
vodi do globalnog stava o delovanju
muzike. “Muzika je lek”
fraza se koristi sa ogromnom
uverenošcu u istinitost iste,
bez mogućnosti da predstavlja
subjektivnu tvrdnju. Valjda sam
nekada i ja isto mislila, dok nisam
počela da isražujem tajnu
njene lekovitosti. To nas dalje
vodi do velike zablude, sa kojom
se često suočavam u razgovorima
na temu muzikoterapije.
Obavezna pitanja, koja su me
naučila strpljenju i toleranciji, u
odbrani moje profesije, često
su vezana za konkretnu muziku
koju bih preporučila za tretiranje
odredjenih zdravstvenih
tegoba, jer lekovi se preporučuju,
prepisuju i konzumiraju za
izlečenje. Treba razumeti kako
nešto sto nam je svima dostupno
vekovima, i nešto što isto
tako dugo igra veliku društvenu
ulogu u svim kulturama, moze
biti terapija, a zapravo, o muzici
u tom kontekstu tek treba puno
da učimo i razumemo. Muzika,
u okviru tehnika muzikoterapije,
služi kao motivacija za dalju
promenu odredjenih stanja.
Pošto sama po sebi, u pasivnom
slušanju, uz pažljivo birani
sadržaj, izaziva snažne reakcije,
pre svega emocionalne, ne treba
objašnjavati njene benefite.
Međutim, u kontekstu terapije,
nju primenjuje terapeut, i kao
takav, obučen je za uspostavljanje
adekvatnog empatskog
odnosa i usmeravanje klijenta
ka rešenju (namerno izbegavam
reč izlečenje, jer nije svaki
problem izlečiv, za neke je rešenje
prihvatanje). Postoji razlika
između prijatnih senzacija, koje
izaziva pasivno slušanje muzike,
I terapijskog delovanja muzike,
koje je planirano I ciljano
I podrazumeva aktivno učešće
klijenta. Čak I kada govorimo o
receptivnoj muzikoterapiji, ona
I dalje nije pasivna. Kreativnost
u nauci ili nauka u kreativnosti
je, rekla bih, veza koja zbunjuje
modernog čoveka, a opet, vreme
u kome živimo, nudi dovoljno
mogućnosti za informisanje.
Kao mlada naučna disciplina,
verovatno će sačekati jos koju
deceniju za potpunu afirmaciju.
Ovde ne mislim samo na Srbiju
jer, neminovno je da, uz procvat
i rasprostranjenost nekih alternativnih
metoda u tretiranju
zdravstvenih stanja, i muziku
stavimo u isti kontekst. Neinformisanost
vremenom postaje
manja, rezultati donose zainteresovanost,
a na nama, koji smo
izabrali ovaj put, je odgovornost
da promovišemo muziku kao
terapijsko orudje na adekvatan
način, bez zloupotrebe.