Aperto nuovo broj 7

086/ORIGINALI
MARKO PEJČIĆ
Superstar i pedagog
Marko Pejčić, alumni Fakulteta umetnosti u Nišu, diplomirani
muzičar – pedagog (2010). Klavijaturista Abba tribute benda
iz Zrenjanina sa kojim je nastupio pred više stotina hiljada ljudi,
u više od 10 zemalja Evrope. Profesor u zrenjaninskoj Muzičkoj
školi, samostalni pijanista, član duo sastava “Satin Doll”
sa svojom suprugom violinistkinjom Natalijom Pejčić. Dirigent
i osnivač dečijeg pop hora “SuperNova”. Kompozitor, aranžer
i studijski muzičar. Potpisuje produkciju, transkripciju i modernizaciju
opere “Na uranku”, saradnju sa “BeoBalet”, baletskom
školom iz Beograda, kao i GuitarArt festivalom. Nastupa
sa Queen tribute bendom, simfonijskim orkestrom i horom,
na Kalemegdanu, u okviru BELEF festivala, a sa duom “Satin
Doll” ispred kineske delegacije 2019. i kanadskog premijera.
Zašto ste toliko zavoleli da svirate
klavir?
Prvo, dobar je ventil. U osnovnoj
školi svirati, zapravo vežbati
klavir, drugačije je od dosadnih
definicija. Osim navežbanog
takta ili reda, rezultat je - sagrađen
neki muzički objekat.
Dođe kao kolačić nakon dobro
izvedenog poteza. A i dobar je
osećaj kada unapređuješ svoje
mogućnosti. Prija mi da teram
sebe u limit! Opet, ako želimo
bilo kakav napredak, konstantno
moramo da povećavamo
teret, jer je i održavanje istog
tempa/tereta, jednako nazadovanju.
Čak, ne ni stagnacija,
mada je i stagnacija nazadovanje,
jer vreme prolazi, a ti stojiš.
A nevežbanje i nerad na sebi, ne
želim ni da pomenem! Sa druge
strane, što više vežbamo, toliko
postajemo svesniji svojih nedostataka,
a savladavanje prepreka
i samounapređivanje stvara
posebno zadovoljstvo, poput
konstantnog osvajanja novog
vrha. Naravno, ukoliko želite da
ga osvojite.
Međutim i tu treba biti mudar.
Neretko svojim učenicima
govorim da savršenstvo
ne postoji, a da vrhunac znači
maksimum, koji u određenom
momentu mogu da dam od
sebe. Da me ne shvatite pogrešno,
vežbanje ne proizilazi
iz nezadovoljstva, već iz vere
u sebe.
Da li su vam stresni i naporni
javni nastupi?
Ne. Nastup me održava. Čemu
napredovanje, ako ga ne podeliš
sa nekim. Čak i najdosadnija
publika je dobra. Na neposredan
način, takva publika saopštava
šta je gde primenljivo. I
negativna reakcija publike ne
mora po svaku cenu da bude
rezultat neuspeha, već jedno-