Aperto nuovo broj 7

ANDRIJANA ANTANASIJEVIĆ/047
osećam se odgovorno da podignem
četkicu protiv onoga
što su boli moje duše i što nije
pravda.
U našem ranijem razgovoru
govorila si o teškom položaju
umetnika/ca u Srbiji i istakla
da pored dva završena mastera
sa najvišim ocenama, radiš
u jednoj fabrici. Koji je način da
se takvo stanje promeni?
Da, kao što sam gore i pomenula,
raditi težak fizički posao
oduzima vam najviše od stvaralaštva.
Takođe, veliki je ponos
pripadati radničkoj klasi i
jesti radnički hleb – verujem
da od njega može da bude
slađi samo umetnički hleb. Ne
vidim rešenje za gorepomenuto
stanje, čak i u tim fabrikama
nikome nije potreban neko ko
će pridikovati i buniti se. Ono
što se tamo ceni je da ćutiš i
radiš i ono što primećujem jeste
da su ljudi ogrezli u strahu
za parče hleba. Mi smo mnogo
naplašen narod i u tom strahu
smo spremni da sve uradimo
jedni drugima, to je ono što me
najviše zaboli, što smo izgubili
ljudskost. Što se mene konkretno
tiče, imate moje obećanje
da od slikarstva nikada
neću odustati. Život je kratak,
umetnost duga.
Autorka:
Jelena Jocić
Интервју у целости преузет из Електронског часописа БЕЗ ЛИМИТА
Доступно на: http://kkfilfak.com/archives/1877
Fotografije preuzete sa Facebook-a