Aperto nuovo broj 7

IVANA ILIĆ/043
Njena rasprostranjenost, u
smislu terapijskog delovanja (od
neonatologije do gerijatrije), dalje
vodi do sledeće zablude, a to
je da muzika može “izlečiti” sve.
Praksa i istraživanja veličaju njenu
snagu, kao motivacionog elementa,
ali isto tako, često ističu
nemogućnost lečenja uz muziku,
jer etičnost svakog terapeuta
nalaže obavezu da objasni sistem
delovanja muzike u okviru
terapijskog procesa. Prirodna
zaljubljenost u muziku, važan
je preduslov za pristup ovakvim
tretmanima, što dalje olakšava
sam proces. Posebno u radu sa
decom, uživam u zapažanjima
roditelja, da deca najviše vole
muzikoterapiju od svih tretmana
na koje, često, moraju da idu
usled dijagnostikovanih razvojnih
poteškoća. Nerealno je uzimanje
zasluga za ovakve tvrdnje
jer činjenica je da deca vole ono
što im je blisko, neopterećujuće
i, pre svega, zabavno. Muzika je
taj diskretni motivator koji nas
udaljava od strogoće terapisjkog
tretmana, sa bezbroj teških
zadataka, koje treba ponavljati
dok se ne postignu rezultati.
Tretman, koji liči na društveno
okupljanje, stvara pogodne uslove
za uspostavljanje adekvatnog
kontakta, te sticanje poverenja,
koje dalje vodi usvajanju, razu-
mevanju i realizaciji, jer put, ma
koliko dugačak bio, ne prestaje
da bude zabavan.
Da li svaki muzičar može da
bude muzikoterapeut? Kada
razmišljam o ovom pitanju, nameće
mi se učenje mog mentora
na obuci za muzikoterapeuta,
koji je uvek govorio da moramo
razumeti da u procesu terapije
naš izraz postaje refleksija tuđeg
izraza i da je naša muzikalnost
samo most do tuđe realizacije.
Uspešan muzikoterapeut stavlja
klijenta ispred sebe, retko nameće
svoj izbor, a rezultati su pored,
očekivanih terapijskih ciljeva i lična
satisfakcija, koliko god to zvučalo
egocentrično, jer tuđi uspeh
postaje naš, a to dalje stvara odličnu
motivaciju da učinimo još.
A šta je to što nas čini muzikoterapeutom?
Moju obuku, zauvek je obeležila
slika prvog dana, kada smo
na tabli zatekli naslov „patologija“.
Dugo sam razmišljala da
li sam sigurna da znam šta ću
izučavati kao budući muzikoterapeut
i shvatila da je u mojoj
glavi sve to drugačije izgledalo.
Muzika je postala mali deo
kompletne slagalice i samo
preduslov za bavljenje ovom
profesijom. Vremenom smo
detaljno istražili osnove neuronauke,
pravce psihoterapije, kao
i tehnike delovanja muzikoterapije.
Kada dodjete do kraja ovog
puta, menjate perspektivu gledanja
na muziku, kao i sam vaš
odnos prema njoj.
Često se za svaku profesiju
koja podrazumeva pružanje
pomoći drugima, vezuje reč
humanost. Bila bih neiskrena,
kada bih rekla da je to bio moj
osnovni motiv za ovakav izbor.
Humanost je nešto što ne treba
objašnjavati i naglašavati jer,
kao takvo, gubi svoju svrhu, što
za nas znači da se ne bavimo
profesijom iz pravih razloga. Za
mene je humanost obostrano
zadovoljstvo, kao proizvod
skladnog odnosa među ljudima.
Dokle god jedan terapeut
ima ličnu satisfakciju u svakom
profesionalnom koraku, on će
trajati, dokle god ne vidi ograničenja
u postavljanju ciljeva,
on će se razvijati.
Sjajno vreme dolazi za one
koji žele da izađu iz sigurne
zone. Ovde govorim iz perspektive
nekog ko radi nešto novo, a
to novo nosi sa sobom pregršt
izazova, rizika, problema, padanja
i ustajanja, ali i iz perspektive
nekog ko radi sa onima koji
prihvataju nešto novo i usuđuju
se da pruže šansu nepoznatom.
Jer, to je jedini put koji vodi njegovoj
afirmaciji.