Aperto nuovo broj 7

MARKO PEJČIĆ/091
dobro uradio, odlučio, šta god.
Potrebni su mi ljudi sa kojima
mogu da razmenjujem misli i u
čije stavove verujem. Evo,recimo
u školi imam dva uzora,
volim da ih tako nazivam. Koleginica
Dragana Damjan je
kompozitor, stručnjak za solfeđo
par ekselans i sjajan čovek,
i kompozitor Milan Aleksić,
vlasnik privatne škole u kojoj
radim je svestran lik, koji slobodno
deli znanje i iskustvo.
Šta vas čini srećnim u pedagoškom
radu?
Opet, izgradnja i učenje. Savladavanje
prepreka samounapređivanje,
istraživanje novih metoda
i pristupa, zadovoljstvo
kod učenika. Taj čuveni feedback.
A deca nisu suzdržana,
oni sve vraćaju pet puta više.
Ne mogu da odolim momentima
kada neko ”pile” kome sam
predavao u pripremnom razredu
priđe i zagrli me, a iza njega
dotrči još nekoliko njih i opkole
me svojim zagrljajima. Ne
znam šta da radim tada. Da li
da ostanem profi, nasmejem se
i pomazim ih po kosi ili bih sve
zajedno da ih zagrlim i štipam
za obraze. Poruke, pohvale,
koje stalno dobijam od roditelja
me takođe podižu do nebesa.
I ne stidim se da se pohvalim
time, jer mi mnogo znači kada
neko prepozna moj trud, pohvali
ga i najiskrenije se zahvali
na tome. Mada nema potrebe,
jer nam je to posao, ali izgleda
da je postalo čudno da danas
budeš predan svom poslu.
Mala Ema mi je nedavno dala
neku epruveticu, koja je zatvorena
pampurom i u kojoj je smotan
listić sa porukicom gde piše:
”Marko, bolji si od Bitlsa!” Da,
stalno ih ”trujem” dobrom muzikom,
jer je i meni jako značila
dok sam odrastao.
Privoleti nekog, biti mu uzor, izgraditi
njegov lični ukus i kriterijum,
potrebu za samospoznajom
i konstantnim istraživanjem, biti
podrška, a ne sigurnost kakvu
daje ”livničar” - koji uvek zna
pravo rešenje problema. Umetnost
nije egzaktna, već slobodna
i neistražena. I što je više istražujete,
bolje upoznajete sebe.
Da li više volite sviranje u bendovima,
na većim ili manjim
binama?