Studenci - Franjevačka provincija Presvetog Otkupitelja

Kad su vile kolo zamećale…
96
StUdenci 50
Kad su vile
kolo zamećale…
Kolo je najčešći oblik narodnog plesa.
Popularnost zahvaljuje jednostavnosti.
No, pisanih tragova o kolu na
Studencima je malo. Rijetki su na Studencima
koji se sjećaju priča o kolima. Tragajući
za podacima o tradicionalnoj glazbi i
plesovima Dalmatinske zagore, naišla sam
na zanimljiv zapis Ivana Ivančana, Narodni
plesovi Dalmacije 2, gdje u poglavlju o
Imotskoj krajini i Vrgorcu posebno bilježi
studenačke običaje i studenačko kolo.
U Studencima se najviše plesalo na oba
dana Uskrsa te na Svetog Iliju i Svetog Stjepana
božićnog. Kolo se igralo pred kućama,
ali i na vršaju, na guvnu. Nekad bi u kolu
bilo pet, šest kuća, kadgod sedam, deset na
jednome guvnu.
Svećenici nisu kritizirali ples, a da se
ne smije plesati u korizmi, to je bilo duboko
ukorijenjeno i nije bilo potrebno posebno
isticati. Zabave na dernecima su se mijenjale.
Nije više ništa od starinske zabave u
nas. Dođe neki „ringušpilj“. Ranije bi došli
livanjski trgovci Turci i prodavali bi izvezene
jačerme sa srmom. I bratu mi kupili
jačermu i opanke one crvene sarajske. E
bilo je i fesova onda, oni vakata. I onda se
prodavalo ono drveno posuđe, kotluše, posuđe
ovo iz Zagvozda. To je bilo za kuvanje
mlijeka. Vučije za vodu, bukare i one, kako
smo mi zvali, piščance od zemlje. I lule zemljane
zelovske. Za jesti ništa osim gostiona
i voća. Jabuke, smokve petrovače. I suvo
voće kao grožđe, smokve ko oskoruše suhe.
I kafu bi prodavali Turci. Metli bi stolice od
dasaka vani i jaku vatru od petrolja. I onda
prije se šalove nosilo kao Turci, one crvene.
Božić 2011.
Fes umotan u šal, a neki zovu peškir. I bacali
momci kamena. Ko će dalje bacit. Natjecali
se mlađarci. I oni vakata prvih mojih i onda
su bili puškari. I nosila se mala puška za pasom,
mala puška sa srebrom izvezena. To
je stajalo u pripašaju, sarajskom pripašaju.
I maše što se vatra uzimlje u lulu. A lule su
bile one velike, strunka se zvale. Zelovo je
izrađivalo i prodavalo. A šetalo bi se i pivaj
gange naše. Gledale bi cure kakvog muškarca
da se uvate prošetat. Ako se ne šeta s nikim,
onda nema momka, a ako se već s kim
šeta, rekli bi: „Evo ga, ima ga.“
U nas je lipo baš tute prilike, tu je raskrsnica
lijepa prema Lovreću, i prema amo
Bosni gore. I onda se dogovore za kolo. A
Turci neki oće on kad je u kolu neku curu
baš da poljubi, a ona se ne da. A oni okolo
pobalaj. Nije se to znalo kao sad. Obično.
Neko se šali provodilo. Pa onda neko nabaci
ovako šaljive stihove: „Igra kolo, igra kolo i
kolu Kaja. Tresu mi se, tresu mi se…“ Tako
se to šalilo. Onda ja to pamtim, štogod ovo
seljačkih stihoklepetanca.
Pošto u nas nije veliki komšiluk, dolazili
bi iz drugih sela kad je dernek. Onda
bude: „Igra kolo igra kolo na dvadesetidva…“
I onda ona iz kola koga ona oće,
ona ga ljubi. Onda drugi upada. A stari samo
gledaju oko kola i smiju se. Kod nas nije
bilo izrazitog kolovođe.
Stari ljudi pričaju da su vile kolo igrale
u Zavelimu. Ova planina Zavelim. Tu da su
vile kolo igrale i da su ih stari ljudi vidjeli.
Jedan ovdje iz Meštrovića, Vilenjakom ga
zvali. I već kad su igrale u Zavelimu vile,