1 Rad Cigani i Psi - Zoran Todorovic

8
Todorović nije iznudio ili naterao decu da nose kamere, niti je po bilo
kom osnovu načinio krivično delo. Pojedini aktivisti, posebno oni sa
paternalističkom misijom, smatraju da iznošenje stanovišta koje upućuje
na to da veliki broj romskih porodica obezbeđuje egzistenciju tako što
prosi povećava mogućnost da Romi budu stigmatizirani tim stereotipom 15 ,
čime se, navodno, povećava rizik da romske zajednice budu društveno
neprihvaćene ili diskriminisane. Međutim, ukoliko se problem klasnog
rasizma ne rasvetli sa aspekta ekonomskih i društveno-političkih
kretanja, bićemo primorani na tu vrstu auto-cenzure, dok same uzroke
ostavljamo po strani. Na taj način romske zajednice bivaju oštećene time
što se njihovi egzistencijalni problemi, loš političko-socijalni i ekonomski
položaj prećutkuje, dok s druge stane vladajućoj nomenklaturi činimo
uslugu prećutkivanjem tih problema čime Rome ili činimo nevidljivim ili
učestvujemo u zabludi da establišment i društvo neguju brižnički odnos
prema njima. Time smo uključeni u formiranje zablude o društvu kao
neantagonističkom prostoru, učestvujući u depolitizaciji tog društva i
ostavljanjem prostora za biopolitičke intervencije.
Zato paternalistički aktivizam, iako strukturalno predstavlja „najčistiji”
oblik aktivističke prakse, formalno prerasta u „desnu ruku” neolibneralnog
kapitalističkog poretka i njegove simboličke inkluzije (a to treba
potcrtati) koja opšteprihvaćenim metodama, rigidno sledeći zakonske
okvire u kojima joj vlast nalaže da se kreće, postaje opšteprihvaćena i
nekonfliktna praksa, prerastajući u svoju negaciju. Umesto da napada
vlast, paternalistički aktivizam pre bira suživot sa sistemom opstajući
u specifičnoj vezi sveobuhvatne, „tolerantne” i „nekonfliktne” političke
logike. Fukoova teza da je moć difuzna, prisutna kako na mikro, tako
i na makropolitičkim razinama predstavlja topoi koinoi, opšte mesto
savremenog društva. Ali, ona se koristi sasvim pogrešno, ne u svrhu
mobilisanja potencijalnosti mnoštva, već u svrhu skretanja pažnje sa
centralnog mesta moći i traženja „krivca” u „mikro-političkoj” sferi. U tom
smislu, ova vrsta aktivizma je opasnost kada, interpelirana od strane
režima, postaje agitator progona onih koji na drugačije načine pristupaju
umetničkoj praksi i društveno-političkim aktuelnostima.
Iako postoji svest o tome da su spoljašnji uzroci sveli život Roma na
15 Upućujem na svoj tekst koji sam zasnovala kao istaživanje maksimalne potencijalnosti
prevazilaženja i dekonstrukcije stereotipa u lakonanom i međunarodnom kontekstu, a u kome
sam se dotakla i stereotipa koji se tiču romske populacije. Đorđević Tamara, Dekonstrukcija
stereotipa u animiranoj seriji South Park, Kultura. Časopis za teoriju i sociologiju kulture i
kulturnu politiku, (br. 127), Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2010, 176–193.
Efekti i konsekvence Denkverbot-a: Hoćemo li
Efekti i konsekvence Denkverbot-a: Hoćemo li
zvati umetnike na „informativni razgovor” 9 zvati umetnike na „informativni razgovor”
goli život (bare life), paradoksalna situacija nastaje u momentu kada
zastupnici unisonih/uniformisanih pastirskih aktivističkih praksi
zagovaraju birokratski postupak i pravno gonjenje umetnika. Tada se
oni itekako pozivaju na vlast, obaveštavaju je i postaju „produžena ruka”
sistema koji čeka momenat da prema zakonu o diskriminaciji, pokrene
postupak protiv umetnika. Todorovićev rad nije radikalno provokativan, ali
to sada populističkim mehanizmima postaje; ispostavlja se da su efekti
umetničkog delovanja inverzni u odnosu na prvobitne težnje. (Možda na taj
način i treba shvatiti naslov jedne Žižekove knjige, provokativno naslovljene
Manje ljubavi više mržnje.) Tada se kolegijalna komunikacija često pretvara
u razgovore saslušanja, skupljanje administrativno-birokratskih podataka,
kao i primoravanje umetnika da svoj odnos sa romskom zajednicom svedu
na kruti birokratski čin potpisivanja ugovora o pristanku na saradnju zbog
izbegavanja krivičnog gonjenja. No, to ima svoju političku funkciju.
Reč je o tome da se kapitalističko liberalno društvo konstituiše pod
uslovom infiltriranja humanističke logike kojom se ono oblikuje pod
režimom tolerancije, poštovanja drugog, otvorenosti za njega, ali i
opsesivnog straha od uznemiravanja. Dužnost građana da budu tolerantni
podrazumeva i to da građani ne smeju suviše da se približe drugom kako
ne bi ugrožavali njegov prostor. 16 Ovaj vid „arhitektonike ponašanja”, da
ga tako nazovem, „pravo” da se bude na odstojanju od drugog, doslovno
opisuje slučaj Todorovića i romske porodice. Žižek ljudska prava,
demokratiju i toleranciju vidi jedino kroz njihov strukturalni princip koji
im je imanentan, a to je njihov opozit koji uključuje torturu, ograničavanje
i permanentno vanredno stanje koje je uslovilo depolitizaciju politike
kapacitetom pravnog diskursa. 17
Od postmodernističkih paradigmi do
njihovog napuštanja
Postavila sam nekoliko teza u vezi sa radom Zorana Todorovića koje ću
argumentovano izložiti.
16 Slavoj Žižek, Against human rights, http://libcom.org/library/against-human-rightszizek,
24. 02. 2011, u 19:01h.
17 Giorgio Agamben, Izvanredno stanje, Homo sacer, II, 1, Deltakont, Zagreb, 2008.