1 Rad Cigani i Psi - Zoran Todorovic

14
Todorović je anti-poststrukturalista. On ne arhivira, ne re-arhivira sećanje
i znanje, već politizuje svakodnevlje. Politizacija svakodnevlja ne znači da
Todorović ima stranačke interese kada omogućava ugroženim subjektima
da predoče način na koji je njihovo svakodnevlje uzglobljeno sa političkom
moći, kako kapital oblikuje njihove odluke, kako građani i građanke
reaguju na njihove pojave i slično. Na primer, u okviru projekta „Ugriz 50
dm” (1997. godina) u političkoj realnosti turbo-fašizma, cenzure i političkih
špekulacija, seksualna radnica je, držeći se zubima sopstvene vilice,
visila sa drzača koji je bio pričvršćen za zid. Akcija je izvedena u Apatinu, a
devojka je bila na privremenom radu u Srbiji. O seksualnom radu u vreme
socijalističke cenzure masovnih medija i uslovima „turbo-fašistizma”
nije se moglo čuti u javnosti. Time je formiran utisak da između političkih
aktuelnosti rata i nesreća na području bivše Jugoslavije i stanovništva
vlada neantagonistička realnost. To je bilo vreme političke moći usmerene
na život pojedninca (glad, siromaštvo, na jednoj i, paradoksalno, ekspanzija
narkotika, turbo-folk muzike, disko-klubova na drugoj strani) i pokušaja
da se medijski ublaže antagonizmi koji su presudni u konstituciji samog
političkog (pored, naravno, u to vreme sveprisutnog insistiranja na
antagonizmu koji je težio da Srbe prikaže kao žrtve).
Ovim radom politizovano je svakodnevlje koje je politika javnog
informisanja načinila neantagonističkim. Ako tako ne iščitamo ovaj rad,
već ga po inerciji smestimo u područje stereotipa i kažemo „umetnik je
instrumentalizovao seksualnu radnicu kako bi pokazao stereotip o svim
seksualnim radnicama i njihovim sklonostima da su spremne učiniti sve
za 50 DM”, onda mašimo političko-kontekstualnu poentu. Pri tome, subjekt
nije suspendovan, već je stavljen u centar, za razliku od arhivara koji pre
pokazuju mesto moći i načine na koje nešto što je ništa postalo vrednost
„po sebi” (kako to kolektiv NSK, kao arhivar pretenduje da pokaže).
Zato Todorović više pripada „svedoku”, nego arhivaru. U Todorovićevim
radovima nema nikakvog odlaganja značenja, već se iskustvo subjekta pod
političkom moći predočava principom svedočenja.
Dok arhivari pribegavaju posvećivanju tekstualnim, diskurzivnim, tj.
iskaznim dispozitivima, svedok napušta tekstualnu dimenziju i insistira na
događaj jezika u subjektu. Subjekt nije suspendovan, već je on integralni
svedok događaja koji pripada sećanju. Agamben je kritikujući Fukoov
koncept arheologije znanja konstituisao ideju o konceptu svedočenja na
analizi događaja nacističkih koncentracionih logora. Za Agambena je goli
život (život pod pritiskom političke moći, nulti stupanj života ili život živih
Efekti i konsekvence Denkverbot-a: Hoćemo li
zvati umetnike na „informativni razgovor”
15
mrtvaca, egzaltiranih) neprikaziv. Goli život se ne može dokumentovati,
prikazati ili reprezentovati. Takav odnos sa golim životom anticipiran je u
radu „Cigani i psi”. Nismo sigurni šta muškarac koji prilazi kaže devojčici, ili
šta traži od nje. Taj događaj je moguće samo rekonstruisati svedočenjem.
Todorović je u više navrata govorio o ovom radu, svedočio. Zanimljiva
je Agambenova etimološka analiza reči „autor” (lat. actor). Reč autor je
prvobitno označavala osobu koja u pravnom postupku zastupa maloletnu
osobu. Tada ta osoba ima status svedoka, savetnika ili staraoca. Autor
kao svedok je onaj koji deluje ili govori kako bi se neka nesposobnost ili
nedovoljnost dopunila i dobila status potvrde i realnosti. 25
Dok se poststrukturalistička kritika autora odnosi na verovanje da je autor
prethodnik iskaza – sažeto, argument glasi da je autor institucionalno
omogućen i da pre njega postoji samo njegov institucionalni položaj i
ideološki faktum koji ga omogućava – prema Agambenu sasvim suprotno,
autor označava svedoka čije svedočenje pretpostavlja delovanje, stvar
ili reči koje postoje pre njega, a čiju „valjanost” i realnost on potvrđuje.
„Svjedočenje je dakle svagda čin ’autora’, svagda sadrži bitnu dvojnost
u kojoj se neka nedostatnost ili nesposobnost dopunjuju i dobijaju
valjanost.” To ne znači da navedeni teorijski princip autora-svedoka vraća
u modernistički diskurs, već je reč o tome da je autoru i njegovom činu
pridodata dvojnost. Ta dvojnost može biti istovremenost, poklapanje, ili
sasvim dosledno Agambenu, prag nerazlučivosti između nedovoljnosti koji
se tiču događaja i autora kao subjekta svedočenja.
Autor tada svedoči o onima koji ne mogu svedočiti, jer su svedeni na goli
život, ili oštećenima daje prostora da pokažu svakodnevno „muslimiziranje”
od strane političke moći. „Muslimiziranje” se može interpretirati kao
politički čin koji subjekte pretvara u „Muslimane” (Muselmann), osobe koje
ne reaguju, koje su „digle ruke od sebe” i čija tela u krajnjem stadijumu
zauzimaju položaj koji podseća na položaj koji Muslimani zauzimaju
prilikom molitve. Agamben preuzima ovaj žargon logoraša i govori o
„muslimanu”.
Za razliku od Prima Levija koji smatra da je „musliman” integralni
svedok kome je egzaltacija onemogućila svedočenje, Agamben tvrdi
suprotno: „Uzmimo dakle Auschwitz kao ono o čemu nije moguće
svjedočiti; i istodobno uzmimo muslimana kao apsolutnu nemogućnost
25 Giorgio Agamben, Ono što ostaje od Aušvica, Arhiv i Svjedok, (Homo sacer III),
Antibarbarus, Zagreb, 2008, 104, 105.
Efekti i konsekvence Denkverbot-a: Hoćemo li
zvati umetnike na „informativni razgovor”