1 Rad Cigani i Psi - Zoran Todorovic

20
život”; „Ja živim pasji život; Romi žive pasji život; Vodim život živog mrtvaca,
homo sacer-izovanog od strane režima, građana i građanki.” Prema
etimološkom kodu kao i delimičnom pristupu odluci imenovanja rada
„Cigani i psi” Todoroviću možemo dodeliti blagu „kiničku” perspektivu iz
koje on polazi. Sloterdijk je kinizam suočio cinizmu. Cinizam je deo igre
vladajuće ideologije koja i ne misli da je potrebno shvatiti je ozbiljno. To
je promena dispozitiva od marksističkog razumevanja ideologije kao
lažne svesti koja na nivou delovanja sadrži implicitni princip i sastoji se u
verovanju da „oni to ne znaju, ali čine”. Savremeni mehanizam ideološkog
delovanja zasniva se na dispozitivu ciničnog subjekta koji je svestan
ideološke i društvene realnosti, ali se on i dalje pretvara u subjekt koji ne
zna, odnosno subjekt koji u svom delovanju sledi „masku, mamac”. Sam
sistem je ciničan, jer postoji svest o ideologiji koju formira političkom
korektnošću, ali ipak ne odustaje od političke korektnosti. Tako bi sintagma
glasila, kako upućuje Žižek koristeći Slorterdijkovu kritiku: „Oni znaju da u
svojoj djelatnosti slijede iluziju, ali to i dalje čine.” 35
Ne postoji nikakav skriveni smisao koji treba da otkrijemo iza ponašanja
ljudi prema romskoj populaciji, prosjacima, kao i u Todorovićevom
interesovanju da taj gest ekstimnog izloži posmatračima. Na skriveni
smisao računala je označiteljska praksa koja se suprotstavila „neutralnim”
temama umetničke prakse kako bi dokazala relaciju konstituisanja svake
proizvodne prakse i društvene spoljašnjosti koja je unutrašnjost samih
praksi (umetničkih, seksualnih, religioznih...).
Ako krenemo sa pozicije teorije ideologije možemo otkriti problem teorije
reprezentacije, koncepta „predstavljanja” i stereotipa kao segmenata
teorije ideologije. Postavimo tezu da subjekti prate, prihvataju ili preuzimaju
određene vrednosti koje nalaže konkretno (stereotipno) predstavljanje
(medijsko, javno...) o određenim društvenim grupama, a te vrednosti kasnije
postaju „naturalizovani” diskurs u životu i ponašanju subjekata šireći pri
tome moć određenih grupa i pojedinaca, oštećujući realno i simbolički
druge pojedince i grupe. Ukoliko sa aspekta genealogije postavimo pitanje
kako određeni stereotipni diskurs postaje merilo opštih vrednosti odgovor
neće glasiti: „određeni diskurs postaje delujuć tako što subjekti slede
iluziju stereotipne predstave neznajući da ta iluzija generiše negativne (bio)
političke konsekvence i implikacije po društvene grupe sa manje društvene
moći”. Pre se može reći da subjekti (transferi) slede predstave za koje
35 Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije, Društvo za teorijsku psihoanalizu, Zagreb, 2002,
55.
Efekti i konsekvence Denkverbot-a: Hoćemo li
zvati umetnike na „informativni razgovor”
21
znaju da su konstruisane, redukovane, selektovane i preuveličane, a da
opšteprihvaćeni atributi kojima se prenose ideološke vrednosti nisu slika
ili referenca čitavih zajednica. Uprkos tom znanju subjekti nastavljaju da
čine, odnosno prenose aksiološke ideje na pripadnike društvenih grupa
sa manje moći. Ali, ako sada uključimo mehanizam simptoma, u tom
slučaju se i samo iščitavanje ili učitavanje stereotipa urušava, čekajući
momenat dolaska interpretatora koji će „videti” stereotip u sadržaju.
Pribegavanje analizi stereotipa na nivou njihovih „otkrivanja” je kritičan
zahvat jer omogućava dvostepenu instrumentalizaciju: prva je na nivou
rada streteotipa (oni znaju da slike prenose uopštena iskrivljenja, da i sami
znaju da ih prihvataju i prenose), a druga je na nivou naivnog iščitavanja
stereotipa (simptomatsko čitanje i interpretacija stereotipa).
Omogućavanje zabrana
Kao što „totalitarni multikulturalni liberalni svet ne predstavlja spas od
naših balkanskih ludosti, već je njen nedužni i zgroženi pogled na užas
Balkana i sam dio prolema – kao što je rekao već Hegel ’Zlo je dijelom
i u pogledu koji posvuda vidi Zlo’” 36 , na isti način možemo razumeti
i napade na Todorovića. Proizvodnja društvenih odnosa zavisi od
ekonomskih i ideoloških konstelacija, društvenih interesa. Za pojedine
vrste aktivističkih praksi možemo reći da su dobro plaćene, jer u njih ulaže
državni i fondacijski kapital. Kada aktivističko polje preti da implodira pod
konkurencijom simboličkih i realnih dobiti unutar proizvodnih aktivističkih
praksi potrebno je videti Zlo kako bi sam antagonistički prostor postao
gladak nekonfliktni prostor razmene između nesukobljenih aktivističkih
strategija. Liberalni pogled teži uklanjanju antagonizama i insistiranju na
jednoj univerzalnoj logici kvazi-borbe u aktivističkom svetu.
S druge strane, analiza i upoznavanje aktivističke prakse neće ići do
derealizacije aktivističke prakse. Društveno-aktivistička činjenica je
da pojedini umetnici koji se isključivo bave romiskim pitanjem (ili bilo
kojim drugim kritičnim društvenim partikularnim diskursom) na način
na koji im sistem dozvoljava, obezbeđuju svoju egzistenciju baveći se
njihovim problemima. Drugim rečima, u tim slučajevima, u njihov modus
egzistencije permanentno je uključeno generisanje problema, jer da njega
36 Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije, Društvo za teorijsku psihoanalizu, Zagreb, 2002,
11.
Efekti i konsekvence Denkverbot-a: Hoćemo li
zvati umetnike na „informativni razgovor”