iu_ARTUM1_2015-07

Bazilika,dostupno na:http://www.heritage.gov.rs/latinica/zastitna_arheoloska_iskopavanja_koridor_10_Kladenciste_selo_Spaj.phpStari Hrast, seloSavinac;dostupno na:http://www.peticije24.com/spasimo_vievekovni_hrastpotrošača, kome je, posmatrano u većini, glavnikulturni sadržaj zabava i sport, koji mu se plasirajupreko medija. Ovo tim pre ako imamo u vidu da „reč„zabava” potiče od starosrpske reči „zabitije” što znači„zaborav”. To je ono što je bačeno „iza bitija”, što sene vidi na horizontu postojanja.”(borbazaveru.info)Tu možemo naći deo odgovora, zašto većina ne znaza godišnjicu Miloša Crnjanskog ili pak, u razdobljuizmedju početnog i ovog poslednjeg zatvaranjaradi rekonstrukcije, nije posećivala Narodni muzej,smatrajući ga zatvorenim. Trebalo bi posegnutiza antičkim idealom, ili kako to kaže dr AngelinaMilosavljević, za „Venerinim zaveštanjem” odnosno„reafirmisati dostojanstvo ljudskosti, kao i pojam,ili ideal, da cilj života nije i ne mora biti samo pukoopstajanje u ime nekakve upotrebljivosti, većiskustvo lepote, zadovoljstva i kreativnog mišljenja”,(Milosavljević: 1) kako bi pojedinac bio ličnost ikako bi u „dijalogosnom” odnosu sa institucijomizgrađivali jedno drugo. Neophodno je, dakleusadjivati i negovati kulturu razgovora, čime seneguje i razvija i ona Ciceronska cultura animi,odnosno spoznaja tj. saznanje koje je omogućuje.Pri svemu ovome ne zanemarujemo značaj muzejau doslovnom značenju same reči, odnosno samogzdanja, jer „duh mora imati gde da diše”, kao što svadostignuća digitalne tehnologije ne mogu zamenitiiskustvo prelistavanja knjige i miris hartije. Ovomprilikom zgodno je osvrnuti se na kataloge koji prateizlagačku aktivnost. Za izložbu posvećenu Milanskomediktu štampana su dva kataloga, oba interesantnai korisna, manji namenjen deci, ali zanimljiv istarijima pod nazivom „Велики мали Константин”i drugi „Константин Велики и Милански едикт 313године” uradjen u većem formatu i na većem brojustrana (Narodnimuzej.rs). Sa druge strane, katalog zaizložbu posvećenu Stefanu Nemanji, objavljen je teknaredne 2014. godine (Narodnimuzej.rs). Problem saizdavanjem odgovarajućeg propratnog materijalaizložbi postao je gotovo opšte mesto. Često se dešavada i ako se iznađu mogućnosti za njihovo objavljivanjeoni budu štampani u malom broju primeraka , takoda je nedostupan za širu distribuciju. U tom smislitreba navesti svetao primer Muzeja primenjenihumetnosti koji je za izložbu „Osvežavanje memorije– ornamenti srpskih srednjovekovnih fresaka”,koja je doživela veliki uspeh i nastavila svoj život uParizu, bila propraćena luksuznim katalogom kao ireprintom kataloga izložbe iz 1961. godine (mpu.rs).Za uspešno funkcionisanje kulturnih institucijajednog društva, neophodne je, čak pretežnije odmaterijalnih srestava, postojanje kulturne politike.U zajednici gde postoji svest o značaju nasleђa injegovom prepoznavanju kao javnog dobra mogućeje artikulisati ovu „svest kroz definicije javnog značajai opšte vrednosti.” (Булатовић 2005: 7) Na primeruproslave „Milanskog edikta” pokazalo se kolikuvažnost ima podrška države, zanemarujući propustekoji su pri tome činjeni, ali imajući u vidu da bisadržaji koji su bliskiji našem poimanju nasleđa kaošto su na primer Nemanjići, Njegoš ili Crnjanski naišlina još bolji prijem i brojnije uključivanje baštinika.Ovo neisključuje i druge sadržaje, ali ukazuje da bi napoznatom terenu lakše bilo savladati početne korakeprepoznavanja, iščitavanja i integrisanja baštine nanivou ličnosti kao i zajednice. Takođe je potrebnopoboljšati komunikaciju i dostupnost informacija,ali uz istovremeno razvijanje pojedinca, odnosnoličnosti, a ne vulgarnog potrošača, jer u protivnominformacija se neće transformisati u saznanje.Zajednica koja želi da obezbedi trajanje radiće načuvanju i negovanju svoje baštine, tim pre što onanije statična, već je proces koji svojom unutrašnjomlogikom omogućava kretanje i povezivanje odsadašnjeg do prošlog, od bliskog do dalekog,umrezavajući nas u opštu zajednicu baštinika, jer sveje u svetu u vezi, „kakav bledi lik, što ga izgubismojedno veče i neki potok, negde, što mesto njega teče”kao što bi rekao Crnjanski, jer „u svetu se ništa negubi” (Ende 1979: 392) ili možda?63