Ukrali ste mi srce

1.
SELILAC U DVANAESTOJ GODINI
One večeri u kuhinji zajedno sa zalogajima kruha gutale su se gorke riječi. Riječi
koje ranjavaju. Antun ugleda Ivana s njegovom uobičajenom knjigom pokraj tanjura
i za vi ka:
– Ja ću ti tu knji gu ba ci ti u vat ru.
Maj ka Mar ga reta je kao i uvi jek tražila po mi re nje:
– Ivan ra di kao i svi os ta li. Ako on hoće još i čita ti, što se to te be tiče?
– Tiče me se jer ja ovu obi telj uz državam. Ja se za nju mučim. I ne želim uz država ti
ne kog gos po dičića. Neće on ići uživa ti, a nas os ta vi ti da je de mo žgan ce.
Ivan je na to od go vo rio si lo vi to. Ni je mu ne dos ta ja lo ri ječi. Ni je bio rođen da pruža
dru gi ob raz. Antun je za mah nuo ru kom.
Jo sip je sve to gle dao prep lašen. Mar ga reta je po kušala sta ti iz među njih, ali je Ivan
vjerojatno dobio batina i više nego prije. Njegovih dvanaest godina nije se moglo suprot
st a v i t i de ve t n ae s to go d i šnje mu A n t u nu .
Ivan je u kre ve tu plakao više od bi je sa ne go od žalos ti. A ma lo da lje od nje ga plaka
la je nje go va maj ka, ko ja one noći možda ni je ni zas pa la.
Ujut ro je Mar ga reta od lučila. Rek la je Iva nu na jžalos ni je ri ječi u svom živo tu:
– Bo lje je da odeš iz ove kuće. An tun te baš ne može vidje ti. Da nas ili sut ra mogao
bi ti naško di ti.
Kuća u Becchiju u kojoj je
Ivan Bosco proveo
»deset godina djetinjstva«
11