Ukrali ste mi srce

Maj k a Ma r g a re t a bi l a je u sebi i nst i nk t ivno u r av no te ž e n a . U njoj su se ob je d i njavale
i izmjenjivale mirna postojanost i vedra radost. Don Bosco je u svome odgojnom
stilu mnogo dugovao svojoj majci.
Bog je ve li ka oso ba
»U te melj i na vr hu nac svo je in stin ktiv ne pe da go gi je« – piše svećenik Auf fray (Of ri)
– »Mar ga re ta Oc chie na sta vi la je re li gioz ni smi sao živo ta.« 8
Bog te gle da – bi le su nje zi ne vr lo čes te ri ječi. Kad je spre ma la dje cu da se ig ra ju
na ob ližnjim li va da ma, pod sje ti la bi ih: »Sje ti te se, dje co, da vas Bog gle da.« Ako bi
vid je la da ih je obu zeo os jećaj mržnje ili da će iz mis li ti ne ku laž ka ko bi se iz vuk li iz
nep ri li ke, rek la bi im: »Sje ti te se, dje co, da Bog zna i vaše mis li.«
No ni je to bio Bo g-po li ca jac ko jeg je ona želje la uni je ti u pa met svo jih ma lišana.
Kad je noć bila vedra i lijepa, nebo obasuto zvijezdama, a majka Margareta udisala
svježinu na pra gu svo je kuće, go vo ri la bi im: »Dje co, Bog je stvo rio svi jet i pos ta vio tamo
gore tolike zvijezde.« Kad bi se našli na procvalim livadama, šaputala bi: »Kolike
je li je pe stva ri Gos po din za nas stvo rio!« Pos li je žet ve i ber be gro žđa, dok su se odmarali
od umornog rada, rekla bi: »Zahvalimo Gospodinu, djeco! Bio je prema nama
do bar. Po da rio nam je svag dašnji kruh.«
Ali ta kođer i na kon nev re me na i tuče ko ja bi sve uništi la, maj ka Mar ga re ta po ziva
la bi na raz mišlja nje: »Gos po din je dao, Gos po din i uzeo. On zna zašto je to učinio.
Ako smo bi li zli, znaj mo da se s Bo gom ne da šali ti.«
Ta ko je Ivan uz svo ju maj ku, braću i sus je de naučio gle da ti i jed nu dru gu oso bu,
a to je bio Bog. On je ve li ka oso ba. On je ne vid ljiv, ali pos vu da na zočan: na ne bu, u
po lji ma, na li cu si ro ma ha, u gla su sav jes ti ko ja go vo ri: »To si učinio dob ro, a ono si
učinio zlo.« On je osoba u koju je njegova majka imala neograničeno i neosporno pov
je re nje. Bog je dob ri i pro vi do nos ni otac ko ji da je svag dašnji kruh, ne ka da pri pušta
od ređene teško shvatljive stva ri (očeva smrt, tuča u vi nog ra du), ali on zna zašto to čini,
i to je bi lo dovoljno.
Klis i krv
Ivan je imao četi ri go di ne kad mu je maj ka da la u ru ke pr va tri ili četi ri vre te na konop
lji na kon ca za na ma ta nje. Bio je to ma len po sao, ali ipak po sao. Na taj način dao
je svoj ma li dop ri nos obi te lji ko ja je živ je la od ra da svih čla no va.
Od mah za tim prid ružio se braći i ra dio veće pos lo ve u kući: nas je kao je dr va, nježnim
puhanjem potpirio vatru koja je bila zapretana u lugu i tako uštedio skupe osumporene
trijeske, donio vode, očistio mahune, pomeo sobu, počistio štalu, odveo krave
na pašu, pri pa zio da ne za go ri kruh u peći...
Ali na kon tih ma lih pos lo va, ko je je ra dio pod brižnom ma jčinom kon tro lom,
odju rio je na ig ru. Ig ra lišta ni je tre ba lo tražiti jer su nao ko lo pros tra ne li va de ko li-
8
A. AUFFRAY, San Gio van ni Bos co, To ri no, 1970., str. 26.
23