Ukrali ste mi srce

Po peše se uz dr ve ne ljes tve. I dru gi se prid ružiše, držeći u ru ka ma svje tilj ke i stežući
štapove. Ivan otvori vrata tavana, podignu svjetiljku da vidi bolje. Neka žena prigušeno
reče:
– Ta mo u onaj ugao pog le daj te!
– Svi su ta mo up r li oči: prev r nu to rešeto za žito mi ca lo se, kre ta lo i išlo nap ri jed.
Ivan kre nu ko rak nap ri jed.
– Ne, pa zi! To je začara no rešeto.
Ivan ga uh va ti jed nom ru kom, a dru gom ga dig nu go re. Ve li ka i ra ščupa na ko koš,
ko ja je tu bi la za rob lje na bog zna ko li ko sa ti, skoči kao me tak i za ko ko da ka.
Oko Iva na svi pras nu u smi jeh kao lu di. Vrag bi jaše ko koš. La ga no rešeto bi lo je
nes ta bil no nas lo nje no na zid. Bu dući da su se iz među nje go vih ni ti zad ržali kla sovi
žita, ko koš ih je klju ca la. Ali rešeto se na nju prev r nu lo i ta ko je za ro bi lo. Bi lo joj
je dos ta sta ja ti pod njim, i glad na, jad na živo ti nja tražila je iz laz ka ko da se os lo bodi
oklo pa. Išla je ta mo-a mo, udara la o pred me te na ta va nu i ta ko izaz va la štro pot i
muk lo stru ga nje po po du.
Uljana se mr lja ši ri la
Sva kog četvr tka Mar ga re ta je išla na tržni cu u Cas tel nuo vo. No si la je sa so bom za
pro da ti dva svežnja sa si re vi ma, pi liće i ze le nje. Vraćala se no seći plat no, svi jeće, sol i
ne ki ma len dar za dje cu ko ja su na za la zu sun ca išla pre ma njoj trčeći niz br do.
Jed nog četvr tka dje ca su se zag ri ja no ig ra la kli sa i pa le. Ma li klis zav ršio je na
krovu.
– Na or ma ru u ku hi nji ima je dan dru gi – reče Ivan. – Idem po nje ga.
Od mah je pot rčao. Ali or mar je bio pre vi sok za nje ga; tre bao mu je sto lac da se
pop ne na nj. Us pe se na svo je pr stiće, dob ro is pruži ru ku i on da po vuče po vr hu. Tegla
ulja ko ja je sta ja la na vr hu or ma ra pa de na pod, raz bi se, i ulje se raz li po cr venim
cig la ma.
Kad je Jo sip vi dio da se brat ne vraća, dot rča i on za njim. Čim je sti gao, ug le dao je
nešto strašno. Sta vio je ru ke na us ta:
– Bog zna što će ma ma večeras...
Po kušali su pop ra vi ti što se da. Uze li su met lu. Komadiće teg le br zo su po ku pi li.
Ali ona mr lja ulja os ta la je i da lje ta mo i širi la se kao strah u nji ma.
Ivan je pro veo po la sa ta u šut nji. Za tim je iz džepa iz va dio svoj nožić, otišao do
živi ce, od re zao jed nu vit ku šibu i počeo je ob rađiva ti. U svo joj je gla vi ci prev r tao što
će reći kad dođe maj ka.
Na kra ju je ko ra šibe bi la iz rez ba re na i uk rašena.
Kad je sun ce počelo za la zi ti, obo ji ca pođu u sus ret maj ci. Jo sip je, da ka ko, zaos tao
ma lo ot ra ga. Ivan je trčao nap ri jed:
– Hva ljen Isus, maj ko! Ka ko si?
– Dob ro, sin ko. A ti, je si li ti bio do bar?
– Hm, ma ma, pog le daj! – i pruži joj uk rašenu šibu.
– Što si mi opet ura dio?
27