ANALIZA Srpskog tržišta privatnog obezbeđenja RED POLITIKE, RED OBEZBEĐENJA 26 MAGAZIN ZA BEZBEDNOST
TEMA BROJA Ima li privatni sektor obezbeđenja resursa, znanja i legitiman interes da se stvari postave na svoje mesto? Država ima moć da svoje odluke sprovede, ali je za to potrebna i politička volja. U drugom delu empirijskog istraživanja o privatizaciji bezbednosti u Srbiji, grupa autora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), analizira srpsko tržište privatnog obezbeđenja Sektor privatnog obezbeđenja deli sudbinu privrede u Srbiji, koja je već nekoliko godina u padu. Veliki broj preduzeća je privatizovan, samo manji broj nastavio je da posluje uspešno, ali i takve firme su redukovale rashode. Zato su za privatni sektor obezbeđenja, najlukrativniji poslovi sa državom, bankama i velikim privrednim sistemima, koji još uvek (kako-tako) mogu da plate usluge obezbeđenja. Dve velike kompanije za privatno obezbeđenje beleže blag porast poslovanja, većina manjih firmi samo opstaje, a tek poneke šire svoje poslovanje. Trend uspona i padova pojedinih firmi u određenom vremenskom periodu podudara se sa mandatima partija pobednica izbornih ciklusa. Većina (značajnih) poslova ugovara se u Beogradu, pa se to posledično širi na podružnice širom Srbije, što pogoduje većim beogradskim (i multinacionalnim) kompanijama. Rečeno važi kako za ugovaranje poslova obezbeđenja državnih institucija, tako i za veće kompanije. Lokalne privatne firme za obezbeđenje uglavnom posluju u svojoj mikrosredini. Poslovanje sa javnim sektorom – država potkrada samu sebe Procenjuje se da sektor privatnog obezbeđenja ima nešto manje od polovine sklopljenih ugovora (45 odsto) sa javnim sektorom. Ovo treba uzeti sa rezervom, jer je u poslovima sa javnim sektorom angažovan veći procenat fizičkog obezbeđenja. Ovi poslovi se dobijaju primenom Zakona o javnim nabavkama (ZJN), na osnovu dva kriterijuma: najniže cene i ekonomski najpovoljnije ponude. Problem predstavlja osoblje u javnom sektoru koje raspisuje nabavku. Naime, izborom firme za privatno obezbeđenje najčešće se bave ljudi koji nisu stručni da procene kvalitet usluge. Javni sektor nema menadžere bezbednosti. Ovo je ključni problem u poslovanju sa javnim sektorom, pa ćemo zato predstaviti posledice koje to ostavlja na odgovorno i efikasno raspolaganje javnim sredstvima, kao i na kvalitet usluge obezbeđenja. Prilikom izbora ponude sa najnižom cenom ne vodi se računa o kvalitetu dobijene usluge, dok je prilikom izbora ekonomski najpovoljnije ponude, zastupljeno svega nekoliko kriterijuma kojima se ne može pravilno oceniti izbor ekonomski opravdanije ponude. Prema prethodnom ZJN, usluge privatnog obezbeđenja su bile izdvajane posebnim aneksom i za izbor ove usluge važila su pravila kao za nabavke male vrednosti – izbor između tri ponuđača. Ovo rešenje vodilo je brojnim zloupotrebama jer su naručioci sami odlučivali koje ponuđače će pozvati da podnesu ponude. Uz to, naručioci nisu bili obavezni da u postupcima javnih nabavki male vrednosti objavljuju oglase, što je za posledicu imalo potpuno odsustvo javnosti prilikom sprovođenja ovih postupaka. Sve to znatno je ograničilo postojanje konkurencije. Zato je novi ZJN drugačije rešio ovu oblast, ali to ipak nije dalo očekivane rezultate. Naime, najveći broj naručilaca kao kriterijum za dodelu ugovora uzima najnižu cenu, što utiče na kvalitet isporučene usluge. Dodatni problem je dodeljivanje ugovora firmama koje su ponudile nerealno nisku cenu. Cena se uglavnom formira prema ceni radnog sata zaposlenog (u oblastima gde dominira fizičko obezbeđenje). Nije nepoznata praksa da se obaranje cene ponuda postiže obaranjem ove cene rada, neretko i ispod nivoa naplativosti poreza („nerealno niska cena“), uz ostale komponente – nabavka jeftinije i nekvalitetnije opreme itd. Nepostojanje odgovornosti za određivanje ili za primenu kriterijuma izbora ekonomski najpovoljnije ponude dovelo je do niza devijacija u sektoru privatnog obezbeđenja, jer izbor najniže cene neretko znači i prelazak u sivu zonu. Nekolicina naših ispitanika ovo je opisala rečima: „Država me gura u rad na crno“. Računica za rečeno je jednostavna. Minimalna (neto) cena rada u 2014. godini iznosila je 115 dinara po radnom satu. Po analizi Privredne komore Srbije, minimalna bruto cena radnog sata privatnog obezbeđenja ne bi smela da bude manja od 240 dinara po satu, kada se uračunaju svi porezi i doprinosi. U praksi se, međutim, dešavalo da državni organi pristanu na „nerealno nisku cenu“, kojom se ne garantuje naplata poreza. Time se posredno stimulišu razne finansijske mahinacije. Ko će kome, ako ne svoj svome Najekstremniji primer je nabavka usluge obezbeđenja za Poresku upravu koja je iznosila 158 dinara po satu, što ne omogućuje naplatu poreza. Menadžeri privatnog obezbeđenja dovijaju se na različite MAGAZIN ZA BEZBEDNOST 27
Change language