EGO

162/163 www.ego-magazine.com
Villa Malaparte
Adalberto Libera
Enterijer kuće rešen je na sličan način. Prostire se na tri nivoa. U prizemlju su prateći i pomoćni
sadržaji, podrum i vešernica; na prvom spratu se nalazi ulaz kome se pristupa sa jugozapadne
fasade, kuhinja i gostinske sobe. Poslednji sprat se naziva još i ‘apartman Malaparte’
čiju polovinu zauzima veliki dnevni boravak uokviren sa četiri prozora koji uramljuju prizore
okolne prirode. Druga polovina sadrži dve glavne sobe koje povezuju studio smešten u
prednjem delu kuće. Program kuće je organizovan u tada modernoj pravougaonoj matrici, sa
naglašenim ukrštanjima vizura u enterijeru.
Iznad soba se nalazi veliko stepenište koje vodi ka solarijumu, novoj etaži koja kao da se prostire
do samog horizonta. Ovaj prostor ostaje potpuno izolovan od ostatka kuće i ne može
mu se prići iz unutrašnjosti. Stepenište može pomutiti geometrijsku čistoću, ali i zaštititi od
vrtoglavice.
Upravo je ova ‘arhitektonska promenada’ ono što vila Malaparte najjasnije manifestuje.
Stepenište je zapravo ritualni dolazak u tačku sa koje se pejzaž konačno otvara pred posetiocima.
Nakon smrti Kurcija Malapartea 1957.godine, kuća je pala u zaborav, i veći deo dvadesetog
veka bila je napuštena. 1961.godine, reditelj Žan Lik Godar snimio je u njoj film Le Meprisin, i
u tom filmu je glavnu ulogu imala – arhitektura.
Sve do druge polovine osamdesetih godina nije bilo ozbiljnije rekonstrukcije vile Malaparte.
Rekonstrukciju je inicirao Malaparteov nećak, Nikolo Rositani. Čuveni arhitekta Džon Hejduk
napisao je za časopis Domus 1980.godine: ‘Vila Malaparte je kuća paradoksa. To je objekat koji
troši i konzumira. Puna je priča. Ona je relikt ostavljen na litici nad morem nakon što se more
povuklo. Ona je sarkofag tihih jecaja. Ona šapuće o nedostižnim destinacijama.’