Knjiga PODGORICA.Nemojte mi vise biti prijatelji ne mogu izdrzati.2017. A.Markusa

Камен и они, за њихову срећу, на путу су се мимоишли...
Неко чека да зло дочека, или да га у непрецизном нишањењу
промаши, неко за злом трчи, а за неким зло иде брже но
што он измиче.
У два судбоносна дана, почев од оног у Скадру, на Ђока
и Михаила био је упрт неки чудан прст, од чудне руке, за коју
нијесу знали да ли јој је средњи прст повијен – да га одмјери
свима који су се на њих намјерили.
Чим је престало бомбардовање, њихова мајка је престрављено
дотрчала до рова гдје их је оставила, убијеђена да је
остала без својих синова. Кукала је зашто су из Скадра дошли,
дошли из незнана у цик зоре, дошли да мајку обрадују, а оно, пожурили
да на кућном прагу погину.
*
До данас 2017 – кад се објављује ова књига – прошло је 12
година од 2005. године, откад ми је др Ђоко Дрецун (поред др Миленка
Лаиновића, Драгутина Дада Ђуровића и других) испричао
чудне доживљаје и игре судбине током бомбардовања Подгорице,
које сам, са доље ширим представљеним те катастрофе, те исте године
објавио као фељтон „Дана“. Изузетно гостољубиви и доброћудни
др Ђоко Дрецун – „доктор за рибе“, како га је народ популарно
звао, који је први у Црној Гори започео, и у томе узнапредовао,
са научним узгојем пастрмки, умро је 5. маја 2014. – на дан
бомбардовања Подгорице на седамдесетогодишњицу 5. маја 1944.
Ђоко је био изузетак да се тешко може наћи још ко такав, такве
природе као он – у лику типичног старог Црногорца, који уз огњиште,
уз вериге, у дугим зимским ноћима током сједника, сатима
прича млађим о мукотрпном раду и ратовима, гдје само његова велика
библиотека открива да је и научни радник, као и да је пожељни
и позвани учесник разних симпозијума. Значи: Ђоко није био
како изгледа – не као народни гуслар испод гусала окачених о зид.
Њих је препуштао вичнијим, све дарујући озбиљним разговорима,
или којом подгоричком шалом да кога окуражи – развесели.
20