ДомИНо 43

РЕПУБЛИЧКА ДОМИЈАДА за спорт одржана је у Врању од 10 - 12 мај. Наша
Марковић Анастасија освојила је ТРЕЋ Е МЕСТО у стоном тенису.
Пет векова после Колумба - Америка - из српског угла
Решио син Петар, од тате Мирољуба, а синче
од мајке Љубице да иде у свет,(а где друго него преко
баре, у Америку).
То је она размена студената,( а он апсолвент
Факултета педагошких наука у Јагодини), кад се
добија радна виза на пет месеци: четири да се као
спасилац на базену ради и зарађује, а пети месец да
се не ради, него троши све оно што се заради.
ПАМЕТНО!.
Од септембра сакупљао документацију,
преводио, одлазио на разговоре, интервјуе, провере,
све до априла.
Кад прошло шест месеци, пита ме он: „Мирољубе, ја
сутра идем у амбасаду САД на разговор за визу и ако
прођем имаш ли ти НЕКЕ паре да ми их одмах
поштом пошаљеш за Београд? Треба да платим визу и
повратну авионску карту.“
Слушам ја, гледам и питам:“Како то тако одједном?“
„Није одједном.“ - виче мајка. „Синче се мучи за то од септембра.“
„Дабоме“ - вичу ћерка Јована и зет Владан са другог краја дворишта.
„Аууу.“ - а ја немам појма шта се шест месеци ради у мојој кући. Необавештен сам скроз. Додуше беше ми мало
лакше кад погледах унука Ђорђа од десетак месеци. Нисам сам у незнању, мислим. Ма, кад боље погледам, седи он у
колицима и смеје се; гугуче. „Зна и он гарантовано, само не зна да каже.“
Видим ја да сам физикалац у породици. Шта ћу? Питам, које су то НЕКЕ паре? За мене су то 3 - 4000 дин.
„100 000дин. 20 000дин виза, 80 000дин авионска карта.“
Заболе ме желудац моментално.
На крају, снађемо се ми ( као сви Срби). Ако буде све добро, шаљемо новац. И БИ ДОБРО.
Отпутовао татин син и мамино синче 13.маја 2014. у 7:30 ујутру. БИ ШТА БИ.
Тамо се снашао као и сваки Србин. Уместо пет месеци, остао пет година. У међувремену се зажелео родитеља.
Инсистира да дођемо у посету пар месеци.
Све трошкове сносио и бакшиш нам дао.
Долетесмо ми у Њујорк ЕР Србијом - лепо,
фино. Два оброка за 9,5 сати лета, само нисмо знали
за пиће. Кад смо летели изнад Ирске, од страха,
помислимо: дај да нешто попијемо, па нек кошта
колко кошта. А оно не кошта ништа. Све урачунато у
цену карте.
Од Њујорка до Чикага још три сата и
стигосмо у стан. Кренули у 7:30 ујутру, а исто вече
око 21:00 окупио се неки народ, напуни стан, као да
смо у Табане. Поздрављамо се, грлимо и љубимо, а
никог не познајемо, а ни они нас. Једино нам
заједничко што смо сви Срби. А где су Срби ту ти је
једење и пијење, до ко зна кад.
И тако ми почесмо да живимо у Чикагу.
Жељни тамошњи Срби нових лица из Србије; не
можемо остати сами са сином ни сат времена
дневно. Ишли смо на крстарење језером Мичиген (
55% површине Јадранског мора); посетили манастир
српску Грачаницу, како каже Владика Лонгин: близнакиња Грачанице са Косова, музеј олтајмера ( слика аута у коме су
изрешетани Бони и Клајд у оригиналу); вечерали у Хенкоку на 97.спрату ( е ту сам појео и супругину вечеру, јер је она
20