ДомИНо 43

од страха од висине изгубила апетит). Додуше, пила је, највероватније, исто из страха од висине .
Сваки излаз пиће. Свака тура по 100$. Пљуште стотке, ко ништа. Гледам ја, а све ми мука: шта би ја за те паре
могао у Јагодини да купим. У кладионицу да одем. У Чикагу, свега у изобиљу, само кладионице немају.
Тих дана беше Петру рођендан. Одосмо једног поподнева да прославимо поред језера. Лепа шумица, ливадица,
столови и клупе; роштиљ смо понели и тако. Кад сунце
поче да залази, они почеше да се пакују. „Шта би?“ - питамо
жена и ја.
- Е чика Мирољубе, овде је забрањено дружење
после сутона и заласка сунца.
Тако одосмо у стан да наставимо славље, а ја нешто
мислим:
- Е моји ви? Немате ви појма како изгледају
дружења младих на „Руском“ целе ноћи, изнад Дома.
***
Одвео нас једном син у велики тржни центар да
купимо шта нам се свиђа за понети кући.
Одгура супруга колица за куповину на једну страну, ја на другу. Шетамо тако свако за себе. Гледам ја, има
свашта и много, али гледам и цене.
После 1,5 сата нађемо се ... а колица нам празна.
„Одох час да видим још нешто“ - каже она, а ја онако изморен и нервозан викнем: „А шта си радила до сада?“ ма
нисам јој рекао ни пола од оног што сам хтео, а неко ме куцну по рамену. Ја мислим син, окренем се, а оно црнац
190цм висок, преко 100кг тежак - обезбеђење. „Проблем?“ - пита, а ја пребледим. Схватим колико је сати и моментално
проговорим енглески: „Но проблем.“ Понављам „но проблем“ и показујем бурму на својој руци и узимам женину руку
да покажем исту бурму. Као, ми смо муж и жена, а то код нас нормално да муж виче на жену. На срећу црнац се насмеја,
пусти ме и оде.
Бурма ми је у животу највише значила два пута: кад сам је стављао на венчању и сада када сам је показивао
обезбеђењу.
Једном син успео да нас изведе на ручак без друштва. Уђемо у омиљени, познати
јапански ресторан и узмемо јеловник. Све на енглеском. Петар наручи морске плодове, супруга
нормално као син, а ја гледам. Ништа не разумем текст, ал се у цифре добро разумем. Њихова
порција 25$. Много, мислим се, па гледам шта је јефтиније. Нађем: суши : 5,5$.
Ау, сине, мислим се - никада нисам јео. Сада па ко зна када. Вероватно никада.
„Мирољубе, да ли ти то сигурно хоћеш? - пита ме син.
„Да“ - самоуверено одговарам.
„Добро.“ - наручи он за све.
За десетак минута стиже мени тањир: два реда по 6 комада нечега величине
стонотениске лоптице. Ролна сирове рибе а у средини неки пиринач, сир и нешто слично.
Гледам, пробам, ништа ни са чим. За пет минута готово.
За њих донесе конобар пар судова, укључи грејну таблу испред њих, стави на њу морске плодове, поврће. Баца
неке тигање из којих излази пламен, пева нешто на јапанском, као мађионичар. Мирише лепо. Сервира им у огромне
тањире ( један довољан за двоје). Једу они, ја гледам. Нуди ме жена, али ја нећу. Из ината - себи. Очи ми једу, а
желудац се чује. Једва дочеках да дођемо кући да отворим фрижидер. Смислим план: када будемо шетали навешћу
шетњу у том правцу да изведем жену на ручак. Увек имам по 20$ у џепу, почастићу жену сушијем. Кад је не изводим у
кафане у Јагодини, да је почастим бар у Чикагу. Ни она никад није јела суши.
Срећом, сутра уз кафицу поведосмо разговор о јучерашњем ручку.
„Је ли Мирољубе, што наручи ону скупу храну јуче? Зар се нисмо договорили да наручујемо што јефтиније због
сина који све то плаћа?“ - поче она.
„Како скупо?“ - питам ја љутито - „твоја порција 25$, а моја 5,5$?“
„Да, душо“ - каже ми жена. То „душо“ чува за специјалне прилике: „Али 5,5$ је само један кружић.“
„Јао, катастрофа! А било 12 кружића!“ - опет ме заболе желудац.
Помислим, шта би било да сам је повео на ручак, а да ми ово није рекла? Вероватно би прали судове у
јапанској кухињи, а читаоци ДомИНа не би имали овакав текст.
И ОПЕТ БИ ДОБРО: нисмо прали судове, а читаоци имају овај текст .
***
Мало по мало дође време за повратак. Домаћин инсистира на српским обичајима: пред идење, опет иде једење
и пијење. Издржасмо и то.
21