ДомИНо 43

Нисмо знали шта ова „зграда“ заправо значи. Помешана осећања љутње и страха су нас терала да се запитамо
зашто смо ми овде. Свакакве мисли су нам пролазиле кроз главу: „Недостаје ми кућа. Не могу ја више овде. Није ово за
мене?“
Онда смо почели да се окупљамо по собама и да причамо о оном што нас мучи. Били смо из различитих места са
истим бригама прве године у Дому. Договарали смо се како да се испишемо. На срећу те наше замисли већина
родитеља није подржала, тако да је време учинило своје. Сме мање смо причали о одласку из Дома, почели смо и са
старијима да се дружимо и да мењамо теме разговора. Старији су нам причали о лепшим странама живота овде, о
дружењу, Домијадама.
Андрија ове године коначно игра фолклор за Дом. После три године, успео је. У првој и другој години није
могао због операције, а онда у трећој, како каже „Решио сам да догурам до краја. Ред је да играм јер толико волим. На
сваком весељу, чим почне музика ја устајем да играм. Волим наше игре и традицију. Волим фолклор.“
О Андрији сви васпитачи имају лепо мишљење, јер је културан младић, а за поштовање и дивљење је његова
упорност коју потврђује васпитачица Тамара која води фолклор:
- Он је од оних ретких ученика који упорношћу могу све да надокнаде и постигну. Увек ми је тражио флешку са
наснимљеном музиком за наступ и одлазио у салу да двадесетак минута пре
пробе секције вежба.
- Видео сам да мени иде теже него осталим играчима. Зато сам звао
Анђелу Јевремовић да вежба са мном. А вежбао сам и сам.
Андрија поред игре воли и куварство. На смеру је за кулинарског
техничара. Одувек воли да кува и експериментише.
- Нисам хтео никог да питам, него сам сам смишљао рецепте. Хтео сам
да видим како ће ми успети. А првих 10-15 пута нормално да ми није
успело, али то ме никад не обесхрабри. Напротив, појача ми жељу да
пробам, поново и поново док не успем. Највише волим да правим торте, јер
волим да их украшавам.
Андрија је схватио да кување може бити игра и креативна уметност.
Зато су га из одељења изабрали да кува са популарним лепим Брком. Од 4 -
11. новембра на сајму намештаја који је предузеће „Јела“ организовало за
своје сараднике. Кувао је у отвореној кухињи пред гостима, који су могли
да гледају како се јела спремају и учио од лепог Брке
- Брка је као сваки успешан човек врло пријатан и трудио се да нам што
више покаже и објасни. Спремали смо пачетину са пиреом од цвекле и
кромпира са карамелизованим луком, крушкама и јабукама.
Питали смо Андријину другарицу Цецу да нам каже нешто о њему:
- Андрија је искрен. Сурово искрен. Кад хистеришем он ме заустави, кад бринем без потребе он ми одржи дужу
лекцију, објасни ми и помогне да ствари сагледам из другог угла. Буди ме, да се дружимо, да не преспавам све
слободно време, критикује ме што ноћу не спавам. Увек ме утеши, и пуно ме засмејава.
За крај смо питали Андрију како је успео овде тако да се промени.
- Гледао сам друге како се понашају. Код многих сам препознао своје понашање и схватио да ми се не свиђа такво
понашање. Видео сам да је често врло лоше оно за шта мислимо да је добро и да смо „фаце“.Схватио сам да је то лоше
и мењао се. Ово ново понашање ми се више свиђа.
Најсређеније собе за месец јануар - фебруар:
109 и 408. Слатке пакете добили: Кадић Саша, Киров
Александар и Рајић Ђорђе; Милосављевић Катарина, Костић
Сандра, Симић Тијана и Милутиновић Милица.
Припреме за Домијаду из ВЕЉКОВОГ
угла
Нешто више од две недеље до културно-уметничке домијаде у Пожаревцу. Kао за рат да се припремамо, а
противници су нам добро знани, домови из Крагујевца, Пожаревца, Рековца, Свилајнца, као и наш
“архинепријатељ” са којим бијемо битке од кад знамо за Домијаде. Ми сами.
5