Ko je kriv za zlocine nad Srbima u NDH - KrajinaForce

Билефелду, и који ми je љубазно послао Сретен Николић, има у броју од 10.
априла 1963. допис из публике под насловом «3аступник и Срби», a потписан
од некога Христијана П. из Бона.
Лeпо ту пише, али не можемо много пренети. Само почетак (ингрес) који
гласи: «Оспорена драма ,3аступник’ од Ролфа Хоххута актуализирао je са
пуно утисака приговоре који су ce на разним местима јављали против
политике папе Пија XII. у питању Јевреја, тако да je настао утисак као да би
ce само из овог проблема могло одлучити да ли je папа Пије XII. довољно
учинио да ce супротстави страховитим нехуманостима Хитлерове епохе. Tом
приликом ce превиђа да још једно тамно поглавље треба да ce објасни:
гоњење Срба за време краткотрајне хрватске државе Анте Павелића. Од јула
1941. до јесени 1944. укупно je 600 хиљада Срба православне и муслиманске
вере поклано на најзверскији начин. И то позивом на римо-католичку
државну реформу...»
Детаљи које даље износи, нама су, нажалост, познати.
Код кривичне одговорности смо навели латинску изреку да ce нико не
кажњава кад су многи криви. Има једна слична изрека за моралну
одговорност. Она гласи: Pudorem tullit multitudo peccantium. У директном
преводу гласи: Мноштво грешника одузима стид. To треба да значи: кад су
многи починили један злочин, свак гледа да га пребаци на другога, свак себе
некако штити од греха и срамоте.
Морална одговорност ce не може екзеквирати, силом испословати. Она
зависи од моралне снаге и схватања онога који je обавезан.
Морална одговорност очитује ce првобитно и најјаче у грижи савести. Ту
треба једна јака доза не само поштења него и херојства, па да ce човек осети
морално одговорним. Колектив то може још теже да постигне. Ту треба
велики степен самопрегорења, увиђавности, осетљивости за другога,
објективности.
За разлику од легалних одговорности (кривичне и грађанске), морална
одговорност не застарева уопште, она ce не губи, не брише. Она није чак
IV.