Ko je kriv za zlocine nad Srbima u NDH - KrajinaForce

воља je могла да се искаже пре свега у материјалној помоћи. Али смо ми
морали при томе да избегавамо утисак као да би се пружањем материјалних
добара могао да се наш грех за све што je учињено сматра испаштањем. To
(пружање материјалних добара) могло je да буде само спољни знак нашег
настојања да неправду исправимо...»
Аденауер износи сад историјат преговарања и до тада извршених аката
покајања. 27. септембра 1951. он je изјавио «да je готов да са представницима
Израела и јеврејског светског савеза поведе преговоре о исправљању
неправде и накнаде штете настале у националносоцијалистичком режиму».
Пристао je на састанак са Нахумом Голдманом као представником обе
организације. И даље стоји дословно:
«Др Голдман ми одговори да јеврејски народ не може никад да заборави
оно што му је у време национал-социјализма учињено са немачке стране.
Накнада штете од стране Немачке може да се изврши у форми добродушног
геста, који ће мање у својој материјалној вредности a више у свом
символичном значају моћи да се оцени. Ja сам изречно признао моралну
одговорност немачког народа за отстрањење неправде u изјавио да ja сматрам
као часну дужност немачког народа учинити cвe што je могуће да би се
неправда начињена Јеврејима могла да исправи».
To je исто канцелар поновио у писму упућеном др Голдману у Лондон 6.
децембра 1951. Аденауер наводи даље покрете разних група у Израелу да се
никаква новчана помоћ од Немачке не прими, јер то не може да исправи
неправде начињене Јеврејима.
Поводом Ајхмановог процеса у Јерусалиму ово се питање поново
претресало у немачкој јавности.
Тако je, пре самог процеса, Синод Евангелистичке цркве у Немачкој дао
крајем фебруара 1961. једну Декларацију у којој изос. стоји ( 59 ):
«Ми не смемо, с обзиром нa злочин за који ми као народ сносимо
одговорност, да затворимо очи и уши. Сви преживели Немци који су сами
живели у доба грозота уништења Јевреја као лица која могу да цене шта се
II.