katalog

ДАвИД мАЉКОвИћ
dAvid MALJKOviĆ
116
Када се говори о футуризму у вези са Давидом Маљковићем,
ваља напоменути: овај уметник је успоставио
интензиван дијалог с тим великим авангардним песнич-
ким покретом, остајући при томе на извесној дистанци
како би избегао да га он у потпуности апсорбује. У про-
пратном тексту уз инсталацију Поново за сутра (2003),
једном од својих путовања кроз историју, Маљковић се
среће са футуристима, успоставља једну дијалектичку
размену, али настоји да избегне укључивање у било
какву могућу носталгију. Уметник посматра промене,
брзину којом се у постфордовском и либералном друштву
човек ослобађа свега с великом лакоћом, посредством
методологије променe темпа и сталне замене, у оквиру
које неки предмет или мисао бивају потрошени и изме-
њени веома брзим ритмом. Већи део рада овог хрватског
уметника усмерен је на архитектуру, урбану и друшт-
вену димензију у коју се она умеће, са свим својим
пртљагом изгубљених, али и нађених значења, репозиционираних
унутар једног новог, динамичног и имаги-
нативног развојног процеса. Симболи мењају значење
ако им промените окружење, ако се измене егзистенцијалне
и политичке околности које одређују њихову
функцију и јавну употребу. Одрастање у једној бившој
социјалистичкој земљи, по мом мишљењу, оснажује
перцепцију архитектонског симбола као важног еле-
мента комуникације и слављења моћи, који у грађанима
обликује неку врсту симбиотске свести о урбаној
структури у којој живе. Давид Маљковић примећује
да су нека од тих архитектонских остварења изгубила
функционалност и покушава да им пружи још једну
прилику за интеракцију са стварношћу. То је једна
високопризматична операција, рационална у своме
настојању да успостави контакт из којег може проистећи
артикулација интелектуалних и политичких концепција,
где су најважнији аргументи очување и надвладавање.
Истовремено, то је у високом степену поетска, визионарска,
утопијска операција. Овом уметнику је веома
стало до стратегија поновног одигравања; да поново
изведе, поново покрене нешто како би структурисао
један могући однос између фикције, симулације и
стварности. Што је још интересантније, он проширује
ову „стратегију“ понављања и диференцирања на
конкретне контексте, као што су изложбе савремене
уметности. Свеукупни опус Давида Маљковића
развијао се током година из два међусобно повезана
пројекта, трилогије Сцене из новог наслеђа 1–3 (2002–
2006) и Ових дана (2005). Оба пројекта започела су
од видео радова, а онда су обогаћивана инсталацијама,
фотографијама и колажима. Пројекат за фондацију
Morra Greco одржава континуитет с претходним
радовима. Усредсређен је на Италијански павиљон
на Загребачком велесајму, још један кључни елемент
савремене историје архитектуре из Титовог времена.
Павиљон је пројектовао напуљски архитекта Ђузепе
Самбито, и, после периода престижног коришћења
и угледа који је уживао шездесетих и седамдесетих
година прошлог века, сада је напола напуштен. Давид
Маљковић користи изложбу у Напуљу као прилику да у
целости проучи Самбитов рад, полазећи од претпоставке
да има мало елемената који су доступни онима који желе
да се баве овим архитектом. Намера је да се обнови
расправа о Самбитовом деловању, полазећи управо
од Италијанског павиљона, како би се открило све што
је после тога створено. Кретање уназад, које почиње
од Самбитовог културног порекла – а Маљковић ни на
који начин не покушава да исприча његову биографију
– пројектује се у будућност обнављањем расправе о
значењу и функционалности читавог његовог опуса.
Ђиђото дел Векио, поводом изложбе After
Giuseppe Sambito, Fondazione Morra Greco,
Напуљ, Италија, 2009.
стране 114–115, 118–119 и 120:
Lost Memories from These Days, 2006.
колаж на папиру, 22,5 цм x 30 цм
љубазношћу давида маљковића и annet gelink gallery, амстердам
стране 116–117:
квадрати из рада These Days, 2005.
једноканална видео и звучна инсталација, 5 минута 33 секунде
љубазношћу давида маљковића и annet gelink gallery, амстердам,
metro Pictures, Њујорк, georg kargl fine arts, Беч, и sprüth magers, Берлин/лондон
давид маљковић је рођен 1973. године у Хрватској, где живи и ради. Бави се аспектима историје и последицама
преображаја комунистичког у капиталистички облик друштва. Његови радови неретко приказују напуштене зграде
и споменике из шездесетих и седамдесетих година двадесетог века, који одсликавају обећање лепше будућности и,
истовремено, једно сетно осећање неуспеха. последњих година, маљковићево стваралаштво се развија у оквиру два
повезана пројекта: трилогије Сцене за једно ново наслеђе 1–3 (2002–2006) и рада под називом Ових дана.
Рад Ових дана одвија се у оквиру простора Загребачког
велесајма, тачније речено, испред некадашњег Италијанског
павиљона, који је заблистао током шездесетих
и седамдесетих година прошлог века, у златно доба
Загребачког велесајма.
Данас је то једно „уморно“ место, које је пружило
уточиште једној уморној генерацији, што је, уз дуготрајне
припреме, ишчекивала „боље сутра“… годину
2009, као потенцијалну годину одласка на Запад или
у такозвану Европску унију.
Уморни дијалози у успореном снимку заправо су
колажи добро познатих лекција из уџбеника за „лако
учење енглеског језика“, односно апсурдне и дугорочне
припреме за сутрашњицу у фиксираном времену
данашњице.
Давид Маљковић
117