katalog

СТИв меКвИН
stEvE MCQUEEN
132
Ханс Улрих Обрист и Ангелине Шерф
разговарају са Стивом Меквином
Ангелине Шерф: Стиве, ви данас заузимате посебно
место у савременој уметности, не само због софистицираности
ваших инсталација већ и зато што је, у највећој
мери, људско биће у својој индивидуалној и колективној,
рационалној или ирационалној димензији, у средишту
вашег рада.
Ханс Улрих Обрист: Постављате питање другиx нивоa
свести, што у многим вашим остварењима доводи до једне
звучне димензије, до звука. У раду Било једном, реализованом
за ову изложбу, користите се глосолалијом.*
Стив Меквин: То је везано за идеје о медитацији које
сам помињао, као и за џез импровизације. Глосолалија
нема никакве везе са забавом, али има са стањем духа,
а читава замисао о усменом превођењу мени је била фасцинантна.
И с тим што у одређеном тренутку то није
имало смисла – није се могло разабрати шта се говори.
То је сјајно. Дивно је медитирати. То је несвесни звук
који се производи непосредно посредством људских
бића. Ишао сам у Торонто да разговарам са Вилијaмом
Самарином, лингвистом који је специјалиста за то. Он
ми је дозволио да користим његову архиву снимака.
АС: Да ли је глосолалија постсимболичка комуникација,
како то назива Џерон Леније, која омогућава да се изађе
изван језика?
СМ: Изван језика и није тако далеко. Сетите се, на пример,
Бекета. Он користи половичне реченице, враћа се
уназад, или сетите се Џојса. Ту умногоме спадају и писци
као што је Тони Морисон. Интересовали су ме ти
писци, нарочито Бекет, који су покушавали да све ставе
на врх чиоде. Ако писац успева да превазиђе оно што
читам, тако да то постане нешто о ономе што се одиграва
у мојој глави, то је сјајно. Али то се веома ретко дешава.
Последња књига Тони Морисон, Рај, почиње
овом реченицом: „Прво пуцају на белу девојку.“ Током
читаве књиге не зна се ко је црн а ко бео – то је фасцинантно.
Необично је, међутим, што ми желимо да нам
се то каже и то узимамо здраво за готово. То је сјајно,
тако се пред нас ставља огледало. Идеја о томе да језик
излази изван текста, наравно, такође се односи и на
песме и поезију – поезија није намењена да буде на
страници књиге, намењена је да се чита гласно, као
део онога што радимо. Она је жива, више је физичког
карактера, више је телесна као таква.
СМ: „Јер свако ко говори језицима не говори људима
већ Богу. Њега уистину нико не разуме…“ Библија
стално говори о обраћању Богу, а људи који говоре језицима
а не разумеју шта говоре заправо се користе као
мобилни телефон на неки начин, они преносе поруке од
Бога. И тако, у основи, изгубљени сте. Напросто кренете
са причом, а то је управо оно што мене интересује
– ми као средство преношења поруке.
ХУО: Појам говорења језицима коришћен је да се опишу
две веома различите појаве – глосолалија и ксеноглосија.
СМ: Ксеноглосија је када одједном наизглед говорите
неким језиком који никада нисте учили нити сте га чак
претходно и чули. Глосолалија је када говорите неким
језиком који раније није постојао, или га нико раније
није чуо. То није појава присутна само у хришћанству.
Постоји у многим културама.
АС: Занима ме да сазнам у којој мери је контрола битна
за вас и ваш рад?
СМ: Он је у великој мери контролисан зато што га ви
покрећете. Попут дервиша, ви се вртите и тада се приближавате
Богу. Радите то зато што знате како се то
ради – то је привидно ван моћи контроле, али ви то у
потпуности контролишете. Морате да изгубите контролу
над стварима да бисте их контролисали. То је суштина
импровизације. То је контролисани хаос. После извесног
времена, ствар добије сопствени замах, али мора мало
да се притегне да би доспела у одређено стање. Негде
до половине рада Било једном ви сте негде другде, изгубљени.
А онда се вратите.
АС: Рад Било једном повезан је са питањем односа свесног
и несвесног. То је портрет људског сабијен у 116 слика,
које сучељавате са једним другим обликом знања, са
глосолалијом, која је недокучива.
СМ: За мене су сви снимци са летелице Voyager II везани
за наше такозвано знање. Њу је НАСА лансирала ’77,
тако да она веома нагиње ка западњачком знању у
* глосолалија, или говорење (у) језицима (speaking in tongues)
значи говорити језиком који се не познаје, нпр. у сврху молитвене
комуникације са Богом, прим. прев.
одређеној мери. Све је то повезано са оним што наизглед
знамо. А у случају звука, ради се о ономе што не знамо,
о „ничему“. Идеја да звук не значи ништа или да ми о
звуку не знамо ништа веома је занимљива, потиче од
нас и доспева у ту ситуацију где постоје те слике онога
што „знамо“. Чим то двоје саставите, нешто недостаје.
Ми водимо тај разговор док је рад у току, што је необично.
Мислим да живимо у некој недефинисаној ситуацији.
Не живимо у прошлости, не живимо у будућности,
живимо негде између. Покушавам да створим зомбијевску
ситуацију, ни мртав ни жив. Не пасиван зомби,
већ свестан зомби. Дакле, мене занима то што није
ни тамо ни овамо.
ХУО: Има једна песма Брајена Ферија о стању недефинисаности…
Како ви видите тај простор недефинисаности?
СМ: То је као када читате књигу – разумете књигу само
на основу последњих речи које сте прочитали. Када год
окренете нову страницу, негде сте другде. То је путовање.
И ту постоји почетак, то ће бити наша непосредна прош-
лост, а напред је будућност, али њу не видимо. Свака
реч коју изговоримо нестала је. И када се дешавају
занимљиве ствари, то је непосредно и ту је; и то оснажује
ваше присуство. Постоји некакав однос са сликом.
Ако није у дрогама и рокенролу, онда је у нечем другом.
ХУО: Можемо ли мало да поразговарамо о генези пројекта
Voyager? На неки начин га је покренула књига
Шумови земље. Током пројекта Voyager I, као што је
документовано у тој књизи, план је био да се прикупе
релевантне информације (шта год то значило) и пошаљу
у свемир попут поруке у боци.
СМ: Код пројекта Voyager II, занима ме читава та идеја
о физичкој раздаљини пројекта – то ће бити најдаљи
стране: 130–131 и 134–135
квадрати из рада: Once Upon a Time, 2002.
низ од 116 слајдова, колор слика са хард драјва компјутера,
пројектованих на екран, са интегралном музичком пратњом
70 минута
љубазношћу marian goodman gallery, Њујорк/париз,
и Thomas dane gallery, лондон
стив меквин је рођен 1969. године у великој Британији, а живи и ради у великој Британији и Холандији. меквин је познат и
као визуелни уметник и филмски режисер, добитник тарнерове награде и златнe камерe на канском филмском фестивалу.
од 1993. године, када је снимио свој први значајни филм, меквин постиже успех разнородним радовима. Његови црно-
бели неми филмови, у којима се често и сâм појављује, истичу ауторово истраживање формалног филмског језика и
популарних кинематографских конвенција.
предмет од Земље који је човек створио. Одувек ме је
интересовала идеја о сликама које Voyager шаље, а у
вези са чињеницом што се он заправо налази у свемиру.
Такође ми се допада идеја о томе да пред себе ставимо
огледало; да имамо одраз у огледалу који није намењен
нама већ некој ванземаљској интелигентној раси. Ту
нема сиромаштва, ратова, нуклеарних бомби, религије
и тако даље. То је, дакле, неки необичан, назовипоглед
на нас саме. То је нешто што желим још да истражујем.
Занима ме и идеја о прошлости – време када је направљен
и лансиран – а ипак има посебан однос са будућношћу,
па чак и са садашњошћу. Допадају ми се та три аспекта.
Садашњост је само једно виђење овог пројекта.
Неке од тих слика датирају из раних седамдесетих
година прошлог века. Ништа од тога није новије од
1977. године. А ту је и помисао да ће то отпутовати
у будућност, а ми ту некако живимо у средини.
АС: Зашто сте желели да документарне снимке претворите
у филм?
СМ: За мене су полазне тачке били „фикција“ и „путовање“.
Разгледање слика које прослеђује Voyager није
било као да гледам Земљу коју познајем. Мени је то
више личило на фантастику.
АС: Постоји ту један цртеж који би требало да представља
читаво човечанство – онај са оцем, мајком и
дететом у утроби; а ту је и једна звезда и дешава се
много других ствари које би требало да пренесу
мноштво информација.
СМ: Постоји ту и нека мапа која показује где смо ми,
Сунчев систем, одакле је летелица лансирана. Ту је
потребно много информација, али оне се користе да
би се конструисала бајка за свемир.
АС: Хоће ли ово бити први пут да користите архивске
снимке?
СМ: Да. Сматрам да те слике припадају свима нама.
Послате су у свемир да би представљале „нас“, тако
да припадају нама. Наше су власништво.
Париз, 25. 11. 2002.
транскрибовао Мет Прајс
133