katalog

ДуШИЦА ДРАЖИћ
dUŠiCA dRAŽiĆ
64
Cамоникле биљке у просторима уметности
1. „Наше прилике“ – прича о згради
„Тумара се тамо амо, и најзад се зажмури и грађевина се
подигне где било. Да се тако не ради, зар би било те варошке
разштрканости…“ (Д. Т. Леко, 1899)
Те 1899. године, када је изрекао оштру критику стања
урбанизма у Београду, Димитрије Т. Леко реализовао је
зграду нове Војне академије, која се простире између
Немањине, Бирчанинове и Ресавске улице. Нажалост,
његова ерудиција и саркастична критика локалног
урбаног контекста биле су у великом раскораку с његовом
архитектонском праксом. 1 Леко је знања стечена током
школовања у иностранству покушао да унесе у српску
средину користећи романтичарски смисао за слободну
интерпретацију класичних предложака. Такође, дао је
свој допринос и „вечитој“ идеји формирања „националне
школе“, што се углавном свело на академизам, прихватање
еклектичких решења и превасходно примењивање
неоренесансних мотива, што је и обележје зграде нове
Војне академије. 2
Историјат зграде Војне академије може се пратити
по датумима њених оштећења у бомбардовањима
Београда, као и по иницијативама за санацију и рекон-
струкцију и променама њене намене. Прва значајна
оштећења претрпела је 1941. године. По допису Министарству
грађевине, из 1942, представљала је опасност
за пролазнике јер јој је претило урушавање. 3 Зграда у
таквом стању била је баласт, како немачким војним
властима тако и Српској државној стражи, те је препуш-
тена Министарству грађевине. Оно је убрзо успело да
обезбеди средства да се санира кров, што је урађено
током 1942. и 1943. године. По наредби немачке команде,
грађевина је адаптирана за потребе београдских судова.
У њеном сутерену биле су предвиђене ћелије за затворенике
и одељења за притворенике. После Другог светског
рата, објекат је 1964. године реконструисан за потребе
војне штампарије. Коначно, током бомбардовања НАТО
1999. године, зграда је знатно оштећена али је остала у
функцији и у њој се и даље налазила војна штампарија. 4
Санација од последица бомбардовања и реконструкција
грађевине брзо су започете али убрзо и напуштене, тако
да је објекат добрим делом остао у дерутном стању. На
крову зграде, као и у дворишту, могу се приметити бројне
биљке, углавном коров и шибље, чак и понеко мање
дрво, које чине неуобичајену симбиозу с архитектуром.
2. Природни пејзаж – запуштено место или
„природно лепо“ окружење?
Зграда Војне академије са својим новим, самониклим
становницима – коровом, маховином, травом, шибљем,
дивљим цвећем и ситним дрвећем – прерасла је у један
минијатурни природни пејзаж, хабитат или екосистем.
Самоникле биљке израсле на локалитету генетски су
прилагођене локалним животним условима и самим
тиме отпорније од егзотичних а „лепих“ биљака заса-
ђених у парковима. Такође, постоје и одређене еколошке
предности самониклих биљака, јер су много ефектнији
одводник угљеника од традиционално покошених трав-
њака услед веће површине и екстензивнијег система
корења. Коров, маховина и биљке израсли уз ивичњаке
имају своју улогу и у редуковању преплављивања и
конзервирању иригационе воде. Питање је на који начин
треба третирати самоникле биљке током реконструкције
зграде. То је тема за научне дисциплине пејзажне архи-
тектуре и просторног планирања, а еколошка школа
заговарала би управо неговање природног пејзажа.
Шта заправо представља принцип неговања природ-
ног пејзажа? Суштински, он се интегрише у принципе
пејзажне екологије која приступа окружењу као кохе-
рентном систему, целини која се не може разумети само
на основу одвојених живих и неживих компонената.
Као и пејзажна екологија, овај принцип напушта
дистинкцију између природних екосистема и оних
којима доминирају људи. На тај начин, допуштено је
третирање временских и просторних промена у пејзажу
кроз призму образаца односа између људских активности
и еколошких процеса. Одржавање природног
пејзажа дугорочно штити природно окружење и користи
природне ресурсе у оквиру ширег концепта одрживости
развоја урбаних средина. Као процес, оно континуирано
тежи да прошири културна очекивања од урбаног
пејзажа тиме што у визуелни оквир људског присуства
укључује очигледан неред самониклих система. 5
3. Метод – од site-specific до system-specific рада
Уметнички поступак Душице Дражић подразумева
измештање и преношење биљака затечених на локацији
некадашње Војне академије из њиховог природног окру-
жења – кров, двориште, степениште, итд. – у унутрашње
просторије које ће служити као изложбени простор.
Овакав поступак би се могао окарактерисати као сим-
болички чин превођења елемената нађених на задатој
локацији у уметнички систем, што по својим својствима
реферише на site-specific уметничку праксу.
Развој и трансформација ове уметничке праксе
подразумевају да се дефиниција сајта померила од
„физичке локације – утемељене, фиксиране и актуалне
– ка дискурзивном вектору – неутемељеном, флуидном,
виртуалном“. 6 У актуалној рецепцији site-specific уметничке
праксе, намеће се нови вид рада који је амерички
уметник Стивен Прина [Stephen Prina] окарактерисао
као специфичан систем: „начин рада који анализира
и примењује процедуралне структуре које постоје на
неком месту, уз пуно уважавање чињенице да се те струк-
туре могу изместити, усагласити са другим дискурсима
и праксама, ишчупати из свог контекста како би њихов
пуни потенцијал могао бити истражен – или не“. 7
У случају рада Душице Дражић издвајање једног
специфичног елемента нађеног на локацији, његово
измештање и превођење у други систем, отвара низ
могућих наративних потки и дискурзивних анализа
којима се оваква одлука може поткрепити. Није у питању
само репрезентација сајта или илустрација његовог
контекста већ, како би Прина рекао, „редукција значења
на приче“. За причање али и рецепцију прича битне су
зато наративне особине које је Прина истицао, попут
трансформације хронике догађаја у историјски наратив,
архивирање самоодређења кроз сам чин нарације и лоци-
рање и описивање, претварање нарације у стварност и
тиме уобличавање одређене (микро)концепције света. 8
4. Испод површине
Три претходне приче имају свој наративни ток, надовезују
се и испреплићу, али се ипак намеће питање
шта се налази испод површине и која је била намера
уметнице? Иако је очигледно да је уметнички поступак
изведен из анализе конкретне локације, да ли он, ипак,
Зимска башта, 2010.
site specific инсталација, променљиве димензије
Фотографија: душица дражић
љубазношћу душице дражић
душица дражић је рођена 1979. године у Београду, где живи и ради. у њеним радовима концепт и форма имају подједнаку
важност због вишеслојних интерпретација, што отвара нове путеве за посматрача. она истражује амбивалентни однос
између грађанина и града, њихово узајамно подржавање и обострано заштитништво и, у исто време, изолацију и деструкцију.
душица дражић трага за просторима без реда, просторима неправилности, разлике, флексибилности, интуиције.
садржи и ширу, универзализујућу поруку? Биљке које
постају предмет рада, или чак уметнички објект, с једне
стране се перципирају као коров, последица небриге
и запуштености локације, док се с друге стране могу
сагледати позитивни ефекти, чак и неопходност симби-
озе коју оне праве с архитектуром за одржавање нару-
шених, посебно кровних, конструкција у животу. Да ли
можемо да претпоставимо да биљке и њихова специфична
симбиоза с архитектуром представљају својеврсну мета-
фору за позицију индивидуе или одређене групације у
друштву, и то баш за позицију маргине, „запуштене“ и
одбачене? Уколико бисмо направили паралелу између
екологије с једне стране, која посматра и третира биљке
на начин на који оне постоје у природи, и студира њихову
међузависност као и однос сваке врсте и јединке према
своме окружењу, и хумане екологије с друге стране, која
се бави просторним и временским односима људских
бића под утицајем селективних, дистрибутивних и
адаптабилних снага окружења, 9 могли бисмо можда да
уочимо скривену метафору рада који заправо проблематизује
амбивалентност позиције маргине у друштвеном
контексту. Кроз овако постављену метафору која
се крије испод површине испричаних прича, можемо
да уочимо позитивне стране позиције маргине и чак
да у наизглед запуштеним, гетоизованим, негентрификованим
урбаним просторима и друштвеним сферама
уочимо скривене потенцијале.
Зоран Ерић
1 критичке текстове о архитектури и урбанизму леко је сабрао у књизи Наше прилике,
објављеној 1909. године.
2 ивановић марија, „архитект димитрије т. леко”, Годишњак града Београда, бр. 51, 2004,
стр. 119–142.
3 Зграда старе Војне Академије, у улици Ресавској 40б у Београду, техничка документација
(елаборати) за утврђивање постојећег стања зграде, саобраћајни институт цип д. о. о.,
Београд, 2007.
4 зграда димитрија т. лека је 2006. године изабрана да удоми музеј града Београда. Зграда
старе Војне Академије, у улици Ресавској 40б у Београду, техничка документација (елаборати) за
утврђивање постојећег стања зграде, саобраћајни институт цип д. о. о., Београд, 2007.
5 детаљније о неговању природног пејзажа у: john ingram, „when cities grow wild—Natural 5
landscaping from an Urban Planning Perspective”, 1999, © Wild Ones—Natural Landscapers, ltd.;
http://www.for-wild. org/whenciti/whenciti. htm
6 mignon kwon, One Place after Another: Notes on Site Specify, October 80, 1997, p. 95.
7 стивен прина у разговору с камијел ван винкел, Archis, 11, 1993.
8 stephen Prina, „we represent Ourselves to the world: institutional Narrativity”, у: Lectures, 1992,
witte de with, center for contemporary art, rotterdam.
9 roderick d. mckenzie, „Ecological approach to the study of the human community”, in: The City,
robber E. Park & Ernst w. barges Eds., University of chicago Press, chicago and london, 1967.
65