katalog

AмАР КАНвАР
AMAR KANwAR
84
Просветљујућа сведочанства
Постоји ли разлог да се памти? Зашто су неке слике
другачије од других? Зашто се доима да нека слика
садржи многе тајне? Шта је то што их може ослободити
како би се повезале с мноштвом непознатих живота?
Постоји ли нека слика која може дочарати тај поглед,
поглед чије значење можда знам? То кратко застајање,
кратак уздах у његовим очима. Замагљено прозорско
окно оне мале собе разбистрило се на сунцу које обасјава
новоизникло зелено лишће лимуновог дрвета које сада
одједном видим. Тада схватам да је падала киша читаве
ноћи. Да сам био занет тим погледом дуже него што
сам тога био свестан. Постоји ли нека слика која може
дочарати тај поглед у твојим очима, поглед чије значење
можда знам?
Био је рођендан моје мајке, знао сам то, али сам био
заборавио да јој је седамдесети рођендан. Постоји ли
нека слика која дочарава то заборављање?
Тет Вин Аунг био је вођа студената у Бурми. Војска
га је осудила на казну од 59 година затвора. Постоји ли
нека слика која дочарава дужину те казне?
Срели су се на један сат, не знајући да се више никада
неће видети. Постоји ли нека слика која дочарава тренутак,
петнаест година касније, када се схвата да је
то био последњи сусрет?
Хипокризија његовог предивног аутомобила просто
вришти док ауто јури аутопутем кроз жута поља, праћен
погледима фармерових синова, а игноришу га пурпурне
кокошке које су ту свратиле тражећи храну на влажном
тлу. Постоји ли некаква слика која може дочарати тај
врисак?
Створили су слику која је требало да лаже. Потом
су створили једну другу слику која је требало да ме
увери у истинитост те лажи. Уништили су све моје снове,
мој дом, моју љубав, моју породицу, моју земљу, моје
дрвеће, моју реку. Збрисали су сваки траг мојих предака.
Игнорисали су све молбе и омаловажили моју љутњу.
Постоји ли нека слика која може дочарати наду која још
увек пребива у мом срцу? Постоји ли нека слика која може
дочарати страх који и даље остаје у њиховим срцима?
Ако та слика долази из човековог ума, може ли се
онда икада одвојити од хране која је зготовљена синоћ,
када је почео да прича причу о том дану када се све
чинило изгубљеним и када га је обузело неко необично
осећање пропадања… У тој причи… чекали су не чинећи
ништа, у бескрај, нису чак били у стању да изразе
свој бол када се једног дана зачуло куцање на вратима.
Мала девојчица, која је сада била велика, отворила је
врата. Ушла је, направила корак, а онда је немо стајала
и плакала док је посматрала све нас како седимо и
буљимо у њу. Срећа се вратила и крв је поново почела
да тече нашим венама.
Слика је она икона унутар које крв тече. Унутар
које сећања трепере, непрекидно и у тишини, између
прошлости и будућности. А наш поглед је ту садашњост.
Ми и слика заједно постајемо тотем да би почела да се
приповеда прича између њених предака и веверице на
грани испред вашег прозора. Читати слику значи успос-
тавити резонанцу са тим дијалогом између сећања и
времена. Али у свим правцима.
У овом моменту, све остало је лажно. Ирелевантно.
Митске фасаде боје и светлости. Попут низа привиђења
које производи чудовиште које доноси профит. Није ли
тако? Толико много слика нас непрестано окружује
и изједа нас изнутра, тако да губимо осећај за то шта
је стварно и шта је важно. Тако да свака реч почиње да
поприма два значења. Оно стварно, али и оно супротно
значење. И тако на крају не знате у шта да верујете и сва
веровања постају бесмислена.
Постоји ли некакав разлог зашто се човек сећа?
Зашто су неке слике другачије од других? Зашто изгледа
да нека слика садржи толико много тајни? Шта је то
што их може разоткрити и спојити с многим незнаним
животима?
Ако пронађем обичну икону, тајне које леже унутар
те слике, дијалоге који тамо пребивају, да ли онда проналазим
значење за себе? Ако пронађем значење, тада
и моја публика проналази значење. Та два значења, моје
и њихово, никада неће бити иста, а и не треба да буду
иста. Када ја пронађем себе, и публика налази себе.
Постоји ли нека невидљива линија која пролази
кроз центар тела играчице? Шта се дешава с њом када
је пронађе током наступа? Да ли је филм низ фотографија?
Да ли је живот низ тренутака у којем сваки садржи
време, рођење и смрт, и да ли време непрестано
осцилира напред-назад у сваком трену, чак и када се
креће напред ка неком одредишту? Или можда време
нема краја и наставља се вечито?
Или је оно можда елипса која садржи милион слојева
и обрће се, а сваки је слој маргинално померен у односу
на суседни, док се животи понављају у различитим временима?
Или можда време понекад оставља нешто за собом?
Постоји ли начин да се види оно што је наизглед нестало,
али није? Постоји ли разлог да се памти?
Но, не архивирају сви сећања на исти начин, тако да
је могуће да се време не креће праволинијски. Можда
време такође може да извире из више тачака и шири се
у више праваца чак и док се креће напред-назад. Као што
шума и њени становници памте како би омогућили
годишњим добима да прже, влаже и замрзавају сећања
у цикличном дијалогу. Непрестано се међусобно пове-
зујући. Тако да свако откриће покреће каскаду нових
открића. Баш као киша.
Било је 47 степени када смо стигли. Младић је рекао
да је то ту. Ту треба да идемо. Возач се с неверицом
осврнуо унаоколо. Изненађен и збуњен, ћутке се повукао
у страну и пустио остале да раде шта желе. Можемо ли
се за неко време склонити под оно дрво, у сенку? Да.
Могли смо. Мало затим, одједном се уздигао врели
ваздух бешумно односећи са собом прегршт сувог
лишћа. Усковитлао се мини-торнадо висине свега
неких 10 стопа. Облачић прашине лебди вертикално
испод лишћа. Да ли је то била некаква порука, с обзиром
на то да смо тек били стигли? Само за неког лудака,
одговорио је младић с презиром у очима.
Један сат касније. Сада у малој шуми. Испуњава је
тишина, вероватно због усијане врелине поподнева.
Поново је све суво, смеђе боје, само што није напукло.
Још један тихи налет ветра. Вертикално ковитлање ваз-
духа, лишћа и прашине, али овога пута до двоструко
веће висине. Готово до врхова дрвећа. „То још увек није
никаква порука?” питао сам. Јесте, признао је младић и
насмешио се. Јесте, то је поздрав, шта би друго могло бити?
Постоји ли нека слика која дочарава простор који
постоји између ока сведока и места злочина? Може ли
неко дрво бити сведок? Могу ли да нацртам графикон
стране 82–83:
The Lightning Testimonies, 2007.
инсталација: galerie marian goodman, париз
Фотографија: катрин гунтерхаусен
љубазношћу амара канвара и galerie marian goodman, париз
стране 84–85:
квадрат из рада The Lightning Testimonies, 2007.
осмоканална видео инсталација
синхронизована, у боји и црно-бела, звук,
текст на енглеском, 32 минута 31 секунда, у лупу
Фотографија: амар канвар
љубазношћу амара канвара и galerie marian goodman, париз/Њујорк
амар канвар је рођен 1964. године у индији, где живи и ради. један је од водећих индијских филмских режисера, a припада
генерацији уметника који раде у документарноj форми, често с актуелним политичким и друштвеним садржајем. Његови
радови представљају мешавину документарног филма, путописа набијених поетиком, и визуелних, или илустрованих,
есеја o људским правима и савременoj историји. канварови филмови првенствено се баве питањима насиља, политике,
екологије и сексуалности.
који означава датуме њеног процеса пред судом на
силуети брда где се сакрила?
Постоји ли нека слика која би дочарала то поподне,
вече и ту ноћ, као и оно изговорено и неизговорено, оно
што и јесте и није ту, да се памти али стално заборавља?
Преживелог који се још увек скрива. Постоји ли нека
слика која би дочарала скривање?
Дан пре него што сам пошао овамо, добила је судски
процес; после петогодишњег суђења, судија је најзад
осудио 12 људи оптужених за убиство и силовање. Док
сам био на аеродрому, видео сам је на телевизији у
оквиру конференције за новинаре. Носила је бурку.
Била је самоуверена.
Понекад је тешко рећи, а такође је немогуће задржати
за себе. Најзад, кажем то, али ви сте онда у обавези
да чувате тајну. Онда ја кулирам, а вас изнутра пече
моја тајна. Па је пресвучете у другу одећу, промените
јој име, изглед ликова, локацију, чак је и језик ваше
приче нов, тако да тајна може поново да се роди. Онда
излази у јавност. Прерушена. Заправо је моја, али је
сада поново рођена па је и ваша. Постоји ли нека слика
која може пратити путању птице која лети по небу?
Како говорити о болу? Постоји ли нека слика која
би дочарала оно што се скрива иза патње? Када си
сашила тај саронг у спомен на њено убиство, зашто
си направила тако дивне шаре и користила тако живе
боје? Говорила си о њој и о твојој шари с толико љубави
да морам да ти захвалим што си ми помогла да пронађем
сопствене речи и слике.
Сви памте на различите начине. То важи и за појединце
и за заједнице. Различито памте појединачно
и различито памте заједнички. Можда у речима или
у песмама, вероватно у гестовима, малим забелешкама
или напросто у погледу. Можда је могуће присетити
се тога, али само посредством оног камена под дрветом
или тангенте која се налази међу новим накитом куп-
љеним колико јуче. Или помоћу дрвеног кухињског
стола одакле је рекла своме детету – одатле смо гледали
како воде тетку улицом. Пре педесет и седам година.
Тако, наравно, памти дете, али тетка пребива у дрвеном
прозору за вечност. У том дрвеном прозору садржано
је то јутро од пре педесет и седам година, као и сваки
појединачни дан у времену од тада. Напред и назад.
Заувек. Ти, ја, тетка, нећака и дете, сви заједно.
Амар Канвар
85