katalog

јуНАС ДАЛБеРј
JONAs dAhLBERg
58
странe 56–57:
квадрат из рада Три собе, 2008, троканална видео инсталација на
мониторима од 46 инча, 26 минута 58 секунди
страна 58:
Три собе: студија локације, трпезарија, 2008.
ламбда принт каширан на алуминијуму, 187 цм x 125 цм
страна 61:
Три собе: студија локације, дневна соба, 2008.
ламбда принт каширан на алуминијуму, 187 цм x 125 цм
љубазношћу уметника и galerie Nordenhake, стокхолм/Берлин,
Pkm gallery, сеул/пекинг, и magazzino d’arte moderna, рим
Нема више собе
Рад Јонаса Далберја Три собе јесте инсталација која се
састоји од три велика екрана постављена на раздаљини
од 1,5 метара до 2 метрa, у црној соби испуњеној тишином.
Три различите собе приказане на три екрана
осветљене су слично, тако да садрже сличне сенке
и сенчења и на сличан начин су испуњене генерички
сличним савременим предметима за домаћинство,
а сличне су и у погледу простора који заузимају. Посматрач
не може да се отме утиску да на тим екранима
види дневну собу, трпезарију и спаваћу собу. Током
двадесет и шест минута, предмети у соби се растварају,
остављајући само светло и огољени простор. Танки пред-
мети постепено нестају. Док се ти предмети растачу,
чини се да су собе преображене у пејзаже распадања,
и на крају нам остаје упражњено место, дефинисано
само светлошћу и равнима зида.
Ово визуелно искуство, међутим, није независно.
Оно је подложно трајању инсталације и начину на који
време функционише унутар ње. На једном нивоу, чини
се да време споро протиче. Чекамо и ништа се не дешава,
али на једном другом нивоу, чини се да протиче
бескрајно брзо. Оба утиска су тачна. Ефекат спорости
настаје услед тога што се догађаји на екрану одвијају
мањом брзином од оне коју обично повезујемо с кретањем,
а нарочито са уништавањем. Уништавање предмета
обично се доживљава као прекид у времену, а не
као продужено трајање. Истовремено, видео се доживљава
као огромно убрзавање догађаја. Схватамо да
оно што посматрамо није сцена насиља или уништавања
већ бескрајно спори природни процес пропадања,
ерозије и растварања. Време тог процеса није хронолошко
време већ је то нека друга врста времена. Готово
да бисмо га могли појмити као биолошко или геолошко
време. У овом видео раду, то одговара чињеници да
у одређеном моменту, када су предмети у соби већ
јунас далберј је рођен 1970. године у Шведској, где живи и ради. далберј у свом раду често употребљава архитектонску
прецизност и истраживачки приступ, разматрајући, уз то, увек естетику простора, светлости и постојања. гради прецизне
архитектонске моделе јавних окружења или приватних ентеријера које, уједно, користи и као филмске сетове за своје
видео радове, дозвољавајући тако гледаоцу да истовремено буде и унутар и изван мизансцена. Његово виђење архитектуре
повезано је с путовањем, оријентацијом и превазилажењем препрека.
пропали, улазимо у нешто што изгледа као пејзаж
делимичних предмета, а на крају у пустињу у којој
се виде само недокучиви трагови предмета.
Далберј је пронашао начин да укине предмете
помоћу процеса који је уједначен и спор, те је стога
налик природном процесу, било да мислимо на еволуцију,
еколошку промену или геолошки каузалитет –
све су то спори, једнообразни притисци. Видео смирено
и сурово истрајава на логици онога што доводи до
ишчезавања предмета. Посматрач који жели да објасни
оно што види у смислу „догађања“ доживеће урушавање
сенке обичне лампе као изненадан догађај, као
начин да се обезбеди некакав наратив. Но, оно што
нам видео приказује јесте каузалитет који се не може
свести на наратив. Прича о растварању предмета
показује, на овај или онај начин, тријумф материје
над формом. Овде је од средишњег значаја одређено
прерађивање идеја о природи. Ако се природа види,
као што је то често био случај, као одређена потенцијалност
и обиље форми, онда сцена која се одиграва
у Далберјовој инсталацији може традиционално да
се посматра као прилика за доживљај узвишености,
у којем субјект спознаје да га у крајњем билансу
огромност универзума не своди на безначајну честицу,
већ га учи истинском и бесконачном распону његовог
субјективитета.
Овде, међутим, у неумољивој озбиљности Три собе,
видимо природу усредсређену само на ерозију и уклањање
свих форми. За посматрача, исход је опустошеност
изван домашаја субјективитета.
Марк Казнс
Удружење архитеката, Лондон
и Универзитет у Лондону
59