katalog

зОРАН НАСКОвСКИ
ZORAN NAsKOvsKi
140
Смрт у Даласу
Ја ћу сада пјесму испјевати
и атентат у њој приказати
у ком паде предсједник Кенеди
Јозо Караматић, Смрт у Даласу
Двоје или троје људи седи на поду, четворо на клупи
позади, а неколико њих наслоњено је на један од црних
зидова. Сви су они повукли завесу у страну и ушли у
мрачну собу, у којој је видео пројекција једини извор
светла. Слике су одвећ познате. Још једном Кенеди са
осмехом маше из поворке возила гомили света
окупљеној у Даласу, не знајући да је тренутак његове
предстојеће смрти – управо онај тренутак који ишчекује
публика која гледа видео пројекцију – само неколико
секунди у будућности. Међутим, снимци Запрудеровог
филма нису праћени уобичајеном мешавином задиханих
радијских и телевизијских извештаја снимљених
на дан атентата, нити неким ауторитативним гласом
наратора, како то често бива у документарним филмовима.
Уместо тога, једини звук је јадиковка епске народне
песме Смрт у Даласу, чији су стихови помало
неспретно преведени на енглески језик и иду као титл
у виду низа двостиха. Песму изводи Јозо Караматић,
који док пева, свира на древном балканском једножичаном
музичком инструменту званом гусле. Ова епска
песма подсећа на усмену традицију преношења вести
певањем и на један дубок начин уобличава доживљај
гледања овог видео материјала монтираног тако да
подсећа на филмски журнал.
[…]
Приказивање атентата
Рад Смрт у Даласу дубоко је прожет двоструком тензијом
између речи и слике. Посетилац који посматра
видео инсталацију истовремено слуша и чита док
гледаколаж слика. За посматрача који говори енглески,
ефекат свега тога је необично, противречно осећање
препознавања, а истовремено и одсуства препознавања.
Чак и да је снимљена свега неколико дана после атентата
и објављена као сингл плоча на винилу, ова песма
највећем делу публике у Њујорку деловала би „као
да је стара хиљаду година“, како Џим Хоберман
пише у свом приказу. 1 Ово сучељавање видео колажа
и епске народне песме, како сугерише Кели Венс, може
изгледати „сабласно“. 2 Истргнуте из свог изворног
контекста, ове слике производе једну нову наративну
ситуацију; изгледа као да се атентат одиграо „пре него
што су слике могле бити снимљене“, по речима Гарија
Штејнгарта. 3 Звук винилне плоче додаје овоме осећај
да сте пребачени у прошлост која се чини нестварно
далеком. Осим тога, чулно сударање између онога што
видимо и онога што чујемо у раду Смрт у Даласу
подстиче размишљање о променљивим околностима
под којима су медији и памћење наставили да се међусобно
прожимају. Наш доживљај памћења и прошлости,
који је сада условљен аудио-визуелном технологијом
снимања, некада је био условљаван усменим предањем,
као врстом креативног очувања прошлости. Оно се
ослањало на способност да се слоговним звуком вајају
вербалне слике до те мере упечатљиве да настављају
да путују од уста до уха. Слике су одувек путовале.
Уистину, у раду Насковског најефектније међу-
собно прожимање звука и слике дешава се у цитату
с почетка Запрудеровог филма. Умонтиран у колаж,
понавља се снимак хица који погађа Кенедија у главу,
а пуцкетање грамофонске плоче је темпирано тако да
постигне додатни запањујући ефекат. Код Насковског
је, међутим, ефекат понављања веома различит од
оног у филму Џ. Ф. К. Оливера Стоуна. Тај тривијалан
детаљ, пуцкетање плоче ипак у тренутку сугерише
могућност бескрајног, нежељеног понављања, опасност
да ће се усмени наратив зауставити и остати тако
заглављен, попут игле у једном од жлебова винилне
плоче. Ово сучељавање луцидно илуструје фиксацију
и непрестано понављање тренутка фаталног поготка.
Како примећује Катрин Бекер, ова манипулација
сугерише да ни звук ни слика немају функцију да
само илуструју једно друго у раду Смрт у Даласу. 4
Насковски преображава моменат удара метка, додаје
нешто да би га учинио другачијим и даје му висцеларан
ефекат. Овај и њему слични тренуци у раду узнемирујући
су; тешко је рећи да ли реч надјачава слику или
је обрнуто. У манипулацији Насковског, један од посматрача
на тргу постаје марионета, пошто се покрети
стране 138–139 и 141–142:
квадрати из рада Смрт у Даласу, 2000–2010.
видео инсталација, 2001, црно–бело, боја, звук, 17 минута
љубазношћу зорана Насковског
зоран Насковски је рођен 1960. године у србији, где живи и ради. Насковски је један од водећих српских савремених
уметника. он ради у широком распону медија који укључују видео, фотографију, инсталацију, перформанс, звук и
интернет пројекте.
тела понављају на такав начин да посматрачу изгледа
да та фигура игра у складу са звуцима Караматићеве
песме. Било каква наративизација је у извесном смислу
театрална – то наговештава ова сцена тако што на
обезоружавајући начин замагљује границе између
снимка и кореографије.
Превод текста Караматићеве песме подсећа на путовање
кроз време и културно релоцирање; необичан
начин изражавања изнова обавештава посматрача о
Кенедијевој смрти „кроз поглед и говор странца“, како
то описује Штејнгарт. 5 Превод се не држи строго форме
десетерца у којој је испеван оригинал; неколико инвер-
зија и алитерација доприносе утиску архаичности.
Састављена од око 160 стихова, песма садржи невероватно
богатство детаља. У њој се тачно по имену
спомињу и болничарка и лекар који су покушали да
пруже помоћ умирућем Кенедију у болници Паркленд.
Однос између слике и речи на тај начин се усложњава
нарацијом у песми, која има неколико елемената карак-
теристичних за еп. У уводној строфи, Караматић се
обраћа свом инструменту:
Гусле моје, инструменту стари,
модернизам ништа вам не квари,
јер гусларска фина мелодија
постала је наша традиција.
Истовремено, уводи се и филмски наратив о национал-
ној традицији док се наслов појављује на екрану. Насупрот
црно-белим сликама са Кенедијеве сахране, наслов
исписан јаркоцрвеном бојом наговештава крвопролиће
које ће уследити, наговештава слике како вербалне
тако и визуелне. Стихови често подсећају на романтичарске
баладе, када Караматић описује слике ружа
натопљенихкрвљу: „латице му пливају у крви“. Услед
црвене боје која прожима екран, наслов постаје пророчански.
Евокативне вербалне слике су екфрастичне, и
њихова је намена очигледно да у уму слушаоца створе
колаж слика које су у сваком погледу снажне колико
и оне које се појављују на екрану у инсталацији
Насковског. У раду Смрт у Даласу, вербални и визуелни
описи стоје у односу узајамног надметања, будући
да је смрт представљена на двоструко дескриптиван
начин: „Ја ћу сада пјесму испјевати / и атентат у њој
приказати“, пева Караматић док се слике тог догађаја
нижу на екрану. Ово сучељавање вербалних и визуелних
слика поставља формирање културног памћења у
оквире историјског континуума.
[…]
„Доживљај Смрти у Даласу“, пише Ед Озборн, „представља
један продужени тренутак културне вртоглавице,
у којем се једно изразито национално обојено
сећање чита кроз филтер једног далеког друштва и
изнова уписује као део једног већег и двосмисленијег
скупа историја света.“ 6 Како указује Бил Хориган,
Караматић је „наизменично жалобан, репортерски
настројен и скептичан“, и тај променљиви карактер
његовог наратива чини га подесним за преобликовање,
како из перспективе кустоса тако и из перспективе
посетиоца музеја. 7
Ејвинд Вагнес
одломак из поглавља Смрт у Даласу, из његове
књиге у припреми Zaprudered (Texas University
Press, 2011)
1 hoberman, „jump cuts”, Village Voice, 10–16. septembar, 2003.
2 видети: kelly vance, „burning sensation”, u: East Bay Express, 17. mart, 2004. текст је најава за
приказивање радова The Eternal Frame, Смрт у Даласу и неколико других у којима се цитира
запрудеров филм у berkeley art museum, априла 2004. године. приказивање је организовао
стив сејд (steve seid), тако да буде одржано паралелно са изложбом Ant Farm 1968–1978, а уз
уводно излагање марите старкен (marita sturken).
3 gary shteyngart, „The whole world is watching”, New York Times, 13. jul 2003, завршни одељак, 26.
4 kathrin becker, Heading for Collisions: On Staging, Black Boxes, Video and Great Expectations, Urban
Collisions: Zivilisatorische Konflikte im Medium Video, Neuer berliner kunstverein, berlin, germany,
january 11 – february 23, 2003. информације о изложби.
5 shteyngart, наведено дело, 26.
6 Ed Osborn, „Death in Dallas”, Stretcher, 27. januar 2003.
7 Хориганов текст о раду Смрт у Даласу написан је поводом самосталне изложбе Зоран
Насковски – Смрт у Даласу, одржане у wexner center for the arts у охају (новембар–децембар
2003. године).
141