Acrobat PDF (1.55mb)

montiranim procesima budu barem lustrirani, a da političari kažu da je to radjeno
i da je to bilo pogrešno. Vojislav Koštunica je pod medjunarodnim pritiskom, ali i
pritiskom domaćih NVO, potpisao amnestiju za albanske zatvorenike, ali nikada
nije rekao nijednu reč da je to bilo pogrešno. Nikada se nije obratio žrtvama.
Država nikada nije napravila bilans šta je uradjeno u vreme Miloševićevog
režima.
Tužilaštvo Haškog tribunala završilo je izvodjenje dokaza u slučaju
„Milutinović i drugi“ u kome se sudi čitavom rukovodstvu Srbije za zločinački
poduhvat na Kosovu „koji je nastao najkasnije u oktobru 1998“ i zločine nad
kosovskim Albancima koji su se desiili i u kasnijem periodu, odnosno do dolaska
medjunarodnih snaga. U optužnici se pominju deportacija stanovništva, ubistva,
prisilno premeštanje i progon.
Suživot dve zajednice u uslovima u kojima su se odvijala ova sudjenja i
tortura nad albanskim stanovništvom postao je nemoguć. Bez pravljenja bilansa i
sagledavanja pozadine kosovskog problema i njegovog istorijata nema ni realnog
i održivog rešenja za Kosovo. Takodje, preduslov za uspostavljanje normalnih
odnosa izmedju dve zajednice mora da bude imenovanje onih koji su osmislili,
naredili i počnili ovu akciju i lustracija institucija od tih ljudi. Inicijativa za tako
nešto mora doći iz samog vrha vlasti.
Olga Manojlović Pintar
Jedan od eminentinih istoričara Mađarske, professor Istvan Rev baveći se
fenomenom javnih političkih montiranih procesa naslovio je svoju studiju In
Mandatio Veritas – Istina je u lažima. Njegov rad o montiranim staljinističkim
procesima u Mađarskoj pedesetih godina je zapravo analiza procesa u kojima je
krivica optuženog utvrđena i pre početka suđenja. Organizacija takvih suđenja
nije bila usmerena na traganje za istinom i utvrđivanje istine. Procesi su
organizovani da svojim tokom i drakonskim presudama impresioniraju javnost.
Trebalo je da izvrgnu okrivljenog javnoj osudi, ali i da deluju kao upozorenje
ostalim članovima zajednice.
I dok je naslov Revove studije U lažima je istina, Fahri Musliu je knjigu
Montirani procesi kosovskim Albancima 1999 – 2001 odlučio da otovri takođe
latinskim citatom “Veritas vos liberabit” - “Istina će vas osloboditi”. Ta taj način,
Musliu je čini se ovom knjigom pre svega pokušao da pokrene javnost u Srbiji i da
je uvede u šire diskusije o režimu koji se potvrđivao kroz montirane procese, o
njegovoj potrebi da stigmatizuje protivnika i da ga egzemplarno kazni, i najzad,
da otvori diskusiju o značaju načina na koji jedna sredina pamti i na koji se odnosi
prema lažima, diskriminaciji i surovosti koji su počinjeni u prošlosti, a
88
zaboravljeni, ili marginalizovani u sadašnjosti.
Prebacivanje dve hiljade Albanaca iz zatvora na Kosovu u zatvore u Srbiji
posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, koje je izvršeno sinhrono sa
povlačenjem vojske i policije sa Kosova i brza organizacija njihovih javnih
suđenja, svedočili su o potrebi države da se u uslovima nepostojanja legitimnih
interpretacija onoga što se zaista dogodilo na Kosovu tokom 1999 i svih
prethodnih godina, politička suđenja iskoriste kao forumi na kojima će javnosti
biti prezentovana “prava” slika prošlih dešavanja. Brojnost suđenja i njihova
medijska pokrivenost, jasno su imali za cilj da neželjenu istinu sakriju od javnosti
u Srbiji, prezentirajući joj “jedinu”, “zvničnu” sliku rata u po kojoj je surovost
albanske strane isprovocirala reakciju srpskog režima.
Celokupan sudski ritual, prisustvo advokata, tužioca i sudija i donete
presude javnost je trebalo da percipira kao objektivne predstave onoga što se
dogodilo, kao neupitne istine. Istovremeno, izneti materijali trebalo je da daju
potrebnu faktografiju budućim naučnim analizama i vrednovanjima. Oni su
organizovani sa ciljem da proizvedu što veći broj dokaza i argumenata i da im
daju validnost kroz pravnu presudu. Montirani procesi su organizovani sa ciljem
da legitimišu vlast, koja je gubila leigitmnost, ali i da za buduće generacije ostave
navodne dokaze koji bi potvrdili zvaničnu političku interpretaciju.
Javna suđenja su se odvijala po tačno utvrđenom sinopsisu, sa ciljem
stalnog dizanja tenzije u javnosti. Ona su zapravo poštovala pravila dramaturgije
vesterna u kojima je od prvog trenutka jasno ko je u priči dobar, a ko loš junak.
Njihov cilj nije bilo utvrđivanju istine, već utvrđivanju krivice.
Još jednom ću se pozvati na Istvana Reva: njihova navodna “objektivna
rekonstrukcija događaja bila je zapravo unapred utvrđena konstrukcija”.
Krivica, odgovornost, nevinost nisu bile centralne kategorije ovih suđenja.
Centralna je bila potreba vlasti da javno obeleži političkog i narodnog neprijatelja
i izvrgavajući ga ruglu, da uveri zajednicu u svoju ispravnost i moć.
Fahri Musliu je pokazao koliki je simbolički značaj montiranih procesa.
Centralniu važnost u javnosti su dobila suđenja pesnikinji i doktorki Flori Brovini,
albanskim studentima u Beogradu, Đakovičkoj grupi, koju je navodno činilo 145
članova i suđenje braći Mazreku – slučaj Klečka. Činjenica da je suđeno
muškarcima i ženam, studentima i radnicima, intelektualcima i seljacima,
maloletnicima - svima bez razlike kao teroristima - trebalo je da u srpskoj javnosti
stvori utisak kolektivne krivice albanskog naroda i da direktno konfrontira dve
nacije.
Knjiga Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca 1999 – 2001, je pre svega
dokumentovano, faktografski bogato delo. Ona sadrži detaljne spiskove
zatvorenika, faksimile optužnica i presuda, izjave optuženika i tužilaca, pisma
89