You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
ešavanje statusa nego i odlučnost građana da počnu normalno da žive, kako na<br />
Kosovu tako i u Srbiji.<br />
Miki Maus u Prištini<br />
Teofil Pančić<br />
104<br />
Br. 103-104, januar-februar 2007.<br />
Srbija, početak 2007: što su stvari ozbiljnije, to ʺozbiljan diskursʺ ima sve<br />
manje smisla. Kako je to moguće? Moguće je otuda što se svi važni akteri ovdašnje<br />
polit-scene strašno beče, mrgode i ispuštaju pompezne zvukove, ali ako malo<br />
bolje pogledaš, lepo ćeš videti da ti ljudi uopšte ne misle ozbiljno, da je sve samo<br />
laki vodvilj i opereta. Ima, doduše i onih koji (misle da) misle ozbiljno – kao<br />
tehnički nam premijer – ali to je samo ozbiljan dokaz da uopšte nisu ozbiljni.<br />
Zapetljano? Hajdemo redom.<br />
Mesec dana nakon izbora, Srbija još nema ni obrise nove vlade, priča oko<br />
Haga postojano stoji u mestu, a u Beču se pregovara ʺo Kosovuʺ, pri čemu se<br />
pregovarači ne mogu sporazumeti ni šta je to tačno oko čega pregovaraju – samo<br />
zvanični Beograd, naime, misli da se radi o ʺpitanju statusaʺ, o vaganju hoće li<br />
Kosovo ʺostati u Srbijiʺ (čuj, ostati) ili neće – a kamoli oko nečega drugog,<br />
opipljivijeg i suštinskijeg. Ali su ti bečki čampraz-divani zato odličan izgovor<br />
Koštunici da stvarne razgovore o novoj vladi prolongira sve do Svetog Nikad, jer<br />
će do tog značajnog datuma premijerska fotelja, s kojom se tako zbližio kao da su<br />
rod rođeni, ionako biti u njegovom posedu: čist ćar, kako god uzmeš. I zato<br />
neozbiljnost i prenemaganje kuljaju sa svih strana, cela se politička kasta, naročito<br />
njen vladajući deo, guši u raznim formama kičastog folirantstva. Najotužniji primer<br />
je ʺslučaj Mladićʺ, o kojem je džaba više trošiti reči, jer tu nema nikakvih promena,<br />
i dalje je na vlasti oficijelna doktrina majke-mi-ne-znamo-gde-je-Mladić, uz<br />
diskretno namigivanje i podgurkivanje ʺa i ako znamo, neću ti kažemʺ; videćemo<br />
hoće li presuda Međunarodnog suda pravde, kojom se genocid u Srebrenici na<br />
upečatljiv način stavlja van svake pravne sumnje, a Srbija se između ostalog<br />
okrivljuje za neizručivanje Mladića & co, promeniti i pomeriti nešto.<br />
Šta tek reći za formiranje nove vlade? Imamo dva ozbiljna pretendenta na<br />
mesto mandatara za formiranje vlade ʺdemokratskog blokaʺ (hajde de, šta god to<br />
bilo), od kojih za jednog zlobnici kažu da izgleda i ponaša se kao Miki Maus, ali<br />
zapravo je onaj drugi taj koji vodi Miki Maus-politiku: naprosto je već neprijatno i<br />
posramljujuće gledati kako ne ume ni da prikrije da mu je opstanak u fotelji Broja<br />
1, jedino što ga zanima, bez obzira što je za njegovu stranku, ako ćemo pravo,<br />
glasao možda tek svaki deseti birač sa januarskih izbora. Groteskni trikovi,<br />
pošalice i smicalice koje Koštuničina okolina smišlja ne bi li bar malo zabašurila<br />
gigantski, zjapeći, ogoljeni i duboko kompromitujući nesrazmer između minornih<br />
izbornih rezultata i alavih vlastohlepnih ambicija tako su lošeg kvaliteta i bednog<br />
ukusa da ne bi prošli ni kod Gaje, Raje i Vlaje (kad smo već kod Diznijeve<br />
menažerije). Svo to postizborno cinculiranje poražene vladajuće stranke/koalicije<br />
ostavlja otužan dojam temeljite neozbiljnosti. No, tek treba videti jesu li njihovi<br />
rivali iz stranke predsednika države uistinu ozbiljniji: ako popuste Koštuničinom<br />
uzurpatorskom bezobrazluku, oni će biti ti kojima pripada titula počasnih Miki<br />
Mausa za ovu političku sezonu. Pa dobro, ima li uopšte neka treća mogućnost?<br />
Ima, to su novi izbori, ali i to bi iznuđeno (kvazi)rešenje, da se ne lažemo, bilo<br />
nesumnjiv pokazatelj neozbiljnosti i nesolidnosti glavnih struja i stranaka naše<br />
političke klase.<br />
Operetsko ʺhvatanje Mladićaʺ, operetsko muljanje oko nove vlade... Pa,<br />
zar nema baš ničega ozbiljnog? Evo, tu je Kosovo, ʺnajskuplja srpska rečʺ, ne bi se<br />
valjda s tim zevzečili? U stvarnosti, međutim, tek tu vrvi od svakovrsne<br />
neodgovornosti naših elita (političkih, akademskih, medijskih...) prema jednom<br />
ne-može-biti-ozbiljnijem problemu, od čijeg rešenja mogu direktno da zavise<br />
stotine hiljada ljudskih egzistancija. O tome je na ovom mestu već više puta<br />
pisano, hajde da se ne ponavljamo, utoliko pre što je jedina ʺpromenaʺ u<br />
međuvremenu ta da se oficijelni diskurs još jače otkačio i odlepio od stvarnosti, pa<br />
sada slobodno pluta po beskrajnom svemiru Čiste Nebuloznosti. Neki od novijih<br />
ʺhajlajtaʺ tako bećarskog odnosa prema preozbiljnom i preteškom kosovskom<br />
problemu, uistinu su nezaboravni, poput famoznog ʺbežanjaʺ Koštunice pred<br />
Martijem Ahtisarijem (sve sa zadivljujuće smehotresnim objašnjenjem tog<br />
infantilnog čina), vaskolikog ponašanja i mudrovanja Sande Rašković Ivić, a još<br />
više onog neverovatnog Aleksandra Simića, koji je sada već krajnje ozbiljan<br />
pretendent za titulu Koštuničinog Brane Crnčevića, etcetera, etcetera.<br />
Iz ʺdopuštenogʺ javnog političkog diskursa glede Kosova sistematski su<br />
izgnane i poslednje natruhe ozbiljnosti, realizma ili, naprosto, elementarnog<br />
zdravog razuma: što je situacija sa stanovišta odocnelih aspiracija zvaničnog<br />
Beograda beznadežnija, to se više i oštrije insistira na drvenom jeziku<br />
ʺrodoljubnihʺfraza, kao da će on, nekim magijskim hokus-pokusom, jednog lepog<br />
dana naprosto preobraziti stvarnost. Koja će valjda posramljeno ustuknuti pred<br />
njegovom duhovnošću i lepotom. Čovek ponekad pomisli da ovom zemljom<br />
zapravo vlada Ivana Žigon, ili već tako neka nadasve ekscentrična nuspojava naše<br />
razgranate javne scene, samo što se, eto, uspešno maskira u lik jednog sivonjavog<br />
dorćolskog pravnika.<br />
105
Change language