rusenje_republike_srpske

“EKSPRES-REVOLUCIJA” U SRBIJI
blokade policijskih stanica i vojnih kasarni i “zbratime” se sa
ljudima u uniformama 133 … Ovde se priča lidera DOS-a, koji su
davali intervju Draganu Bujoševiću, završava. Međutim, ako se
uzme u obzir još jedna predviđena lokacija za napad, koja se nije
uklapala u opštu sliku, a to je aerodrome Surčin, celokupan plan se
može logički upotpuniti. Poznato je da se iz Beograda može pobeći
ne samo preko aerodroma Surčin – u blizini grada nalazi se još jedan
veliki aerodrom, Batajnica. To znači da je cilj zauzimanja aerodroma
bio ne da se neko spreči da napusti zemlju, nego naprotiv, da se
obezbedi njegov dolazak u nju. Čiji dolazak? Svetskih novinara?
Međunarodnih posrednika za pregovore sa Miloševićem? Ili aviomobilnih
grupa NATO za brzo reagovanje? Na ova pitanja nema
odgovora, ali postoje određene osnovane sumnje.
S druge strane, režim se minimalno pripremao za 5. oktobar
i eventualne sukobe na ulicama. Dan pre toga, 4. oktobra, čak nije
održana ni sednica Vlade. 134 Policija, koja nije računala na bilo kakvo
krvoproliće, bila je koncentrisana na pripremu za klasične masovne
demonstracije za čije razbijanje se uobičajeno koriste pendreci i
suzavac. 135 Na putu kojim je u prestonicu trebalo da prođu kolone
demonstranata bila su postrojena po tri odvojena kordona policije,
što je taktički bilo pogrešno rešenje, jer bi prvi kordon mogao da
računa na poslednji, a poslednji da se pokriva prvim kordonom.
Osim toga, policijski odredi su bili raštrkani i nisu mogli adekvatno
da se suprotstave, što je kod demonstranata psihološki izazivalo
osećaj brojčane nadmoći i snage, koji se pojačavao sa svakim sledećim
probijenim kordonom i približavanjem Beogradu. Po sećanjima
nekolicine očevidaca, tek u 00,00 časova 5. oktobra ministar policije
Vlajko Stojiljković preneo je pukovniku brigade za brzo delovanje
133
Bujošević Dragan, Radovanović Ivan, 5. oktobar: dvadeset i četiri sata
prevrata, Beograd, 2001, str. 52–53.
134 Isto, str. 210.
135 Isto, str. 54–57.
117