rusenje_republike_srpske

Pjotr Iljčenkov
Srbije, Nišu, podržali su zatim studenti Beogradskog univerziteta
i one su nastavljene sa promenjivim uspehom sve do marta 1997.
U Beogradu je tada na ulice izlazilo oko 200 hiljada ljudi, ne
obazirući se ni na pretnje gubitka radnog mesta. U organizovanju
demonstracija učestvovala je politička koalicija „Zajedno“, koju su
činile različite opozicione političke partije demokratske orijentacije.
Posle izvesnog vremena Milošević je popustio i 11. februara
1997. potpisao posebnu uredbu („lex specialis“), kojom je priznao
pobedu opozicije na lokalnim izborima u nekoliko krupnih
gradova. Osim toga, 22. marta 1997. on smenjuje deo rukovodstva
Beogradskog univerziteta i vraća univerzitetima u Srbiji autonomiju
koju je nedugo pre toga pokušao da ukine. Ovi protesti pokazali
su veliku snagu opozicije (iznenađujuću za Miloševića), ali i njene
slabe strane:
– u mnogim gradovima Srbije studenti su protestovali
istovremeno, ali odvojeno od građanstva;
– studentski kružoci su nosili isključivo elitistički karakter,
ali bez tendencije ka drugim slojevima stanovništva;
– Milošević je dozvolio da na lokalnom nivou u nekoliko
gradova vlast zauzme opozicija, ali nije priznao izborne
nepravilnosti,
– taktičkim manipulacijama, obećanjima i pretnjama, Milošević
je doveo koaliciju „Zajedno“ do raspada. Koalicija
nije ni pokušala da produbi svoj uspeh i „dokrajči“ sve
manje popularnog predsednika, te tako iskoristi vlast u
gradovima kao platformu za dalji napredak.
Razočarani inostrani posmatrači iz SAD i drugih zemalja
„liberalne demokratije“ tek tada shvataju da je Slobodan Milošević
uspeo da “ostane na nogama” posle udarca koji mu je nanet surovom
ekonomskom blokadom i vojnim porazom u Hrvatskoj i Bosni.
Po Ustavu Srbije, posle dva mandata, Milošević nije imao pravo
66