rusenje_republike_srpske

TEHNIKA PUČA
onome što je na televizijskim ekranima na Zapadu predstavljeno kao
spontan „narodni“ ustanak, bili, zapravo, grupa dobro naoružanih
nasilnika, pod komandom gradonačelnika Čačka, Velimira Ilića.
Ilićev konvoj, dug 22 kilometra, dovezao je „oružje, specijalce i
ekipu kikboksera“ pred zgradu saveznog parlamenta u Beogradu.
Kako priznaje Maršal, događaji od 5. oktobra „više su ličili na puč“
nego na narodnu revoluciju, koju su u to vreme proslavljali svetski
mediji.
3b. Gruzija 2003.
Mnoge taktike usavršene u Beogradu upotrebljene su u
Gruziji, u novembru 2003. godine, da bi se svrgnuo predsednik
Eduard Ševernadze. Čule su se iste optužbe i ponavljano je ad nauseam
da su izbori bili namešteni. (U Gruziji se radilo o parlamentarnim
izborima, u Jugoslaviji o predsedničkim.) Zapadni mediji su samo
preuzeli te optužbe, koje su je javile mnogo pre nego što je došlo do
glasanja. Protiv obojice predsednika poveden je propagandni rat, u
Ševarnadzeovom slučaju, posle dugog perioda u kom su ga veličali
kao velikog reformatora i demokratu. Obe „revolucije“ zbile su se
posle sličnog „juriša na parlament“, prenošenog uživo na televiziji.
U obe smene posredovao je ruski ministar Igor Ivanov, koji je
avionom stigao u Beograd, odnosno Tbilisi, da organizuje silazak sa
vlasti trenutnog predsednika. Na kraju, ali ne bez značaja, američki
ambasador u oba slučaja bio je isti čovek: Ričard Majls.
Najočiglednija sličnost, međutim, bila je upotreba studentskog
pokreta poznatog kao Otpor u Srbiji i Kmara (Dosta je!) u
Gruziji. Oba pokreta imala su isti simbol, crnu stegnutu pesnicu
na beloj pozadini. Otpor je obučavao ljude iz Kmare, a SAD je
podržavao oba pokreta. Takođe, obe organizacije su, na prvi pogled,
155