Ш V A '

na rukama probijajući se kroz masu razdraganih ljudi... Igrad su bili zbunjeni, pomalo
uplašeni, ali polaskani. Prvi je iznet Moša, koji je na taj izliv oduševljenja odgovarao
zbunjenim smeškom. Neko od navijača duhovito primeti:
„Sta je, zaboravio si srpski... ?”
U celoj gužvi gotovo da niko i ne čuje nadahnuti patriotski govor g. Janka Safarika,
predsednika Jugoslovenskog nogometnog saveza, na koji ponosno odgovara
Kosta Hadži zahvaljujud na veličanstvenom dočeku, koji su „ovi junaci i zaslužili”.
Na jedan izlaz izneti su Moša, Jakša, Lala, Đokica, Teofilo... na drugi na ramenima
navijača „izlaze” Milutinac, Đokić, Tirnanić, Arsenijević, Spasojević,
Hrnjaček... Milutinac je jedva stigao da zagrli svoju Elu, obećavši joj da je nikada
vise neće ostavljati samu tako dugo. Na zahtev novinara Milutinac i Bora Jovanović
zajednički energično demantuju priču o šamaru kao „potpunu izmisljotinu"koja „uglednoj
novini kakvoje 'Vreme' nimalo nije bilapotrebna" (Borin dodatak demantiju). Dve
kolone sa igradma nošenim na rukama kreću Balkanskom i Karađorđevom ulicom,
ali fudbaleri mole da ih spuste jer ih čeka zvanična večera. Dogovor je bio da se svi
nadu kod „Sablje dimiskije”, ali niko nije očekivao ovakav krkljanac na dočeku.
Gazda Rade i Mile Brica nekako su se probili do dr Andrejevića, čestitali mu
na velikom uspehu i pozvali ga u subotu na ručak, što je on sa zadovoljstvom prihvatio.
Milica je istezala vrat ne bi li spazila Tirketa. Zapravo, videla ga je, ali daleko,
na rukama navijača. Primetila je da se i on okreće kao da pogledom nekoga traži...
Konačno, pogledi im se sretoše a Tirke, onako „odozgo”, povika:
„Lepotice, dolazim sutra na ručak...!”
Trebalo je dobrih tridesetak minuta da fudbaleri stignu do automobila koji su
čekali ispred stanice da ih odvezu. Posle večere Moša j e okuplj enom društvu morao
da potanko referiše utiske sa puta:
„Pričaću vam bar naredna dva meseca. Za sada samo da vam kažem da je sve
bilo fantastično i uopšte nemam red da nahvalim sve ono što smo doživeli.”
„А taj Urugvaj? Zar baš ništa nije moglo da se uradi?” pitali su njegovi prijatelji.
„Nije. Nismo mogli bolje jer je sve bilo upereno protiv nas, čak nam je i jedan
policajac dao gol. Evo lopte sa kojom smo izgubili polufinale Svetskog prvenstva”, reče
Moša i iz torbe izvadi već izlizanu kožnu loptu od koje se tokom puta nije odvajao.
„Bolje da si sačuvao onu sa kojom ste pobedili Braziliju... Eh, da ste mogli da
vidite tu noć u Beogradu. Koliko radosti, koliko emocija, koliko ponosa. U istoriji
beogradskog i srpskog fudbala postojaće jedno pre i posle Montevidea’” rekoše drugari.
Montevideo, Bog te video...
ŠTA JE BILO S NJIMA?
Dr Mihailo Andrejević „Andrejka”
(3. 7. 1898, Požarevac - 20. 9. 1989, Beograd)
Najistatknutiji funkcioner medunarodnog ranga koga su
imali srpski i jugoslovenski fudbal. Nedugo po završetku Svetskog
prvenstva u Urugvaju, 1932. ušao je u FIFA kao dan Nadzorne
komisije i u Svetskoj fudbalskoj organizaciji, na raznim
važnim funkcijama, ostao punih pet decenija. Godine 1982. izabran
je za doživotnog počasnog dana FIFA a 1984. bio medu
sedmoricom zaslužnih fudbalskih radnika, prvoodlikovanih Ordenom
FIFA. Kao lekar izabran je 1953. za redovnog profesora Medicinskog fakulteta
u Beogradu. Do pred kraj života pisao je u „Nedeljnoj Borbi” zanimljive i
nadasve korisne danke iz oblasti medicine. Bio je dobrovoljac u Prvom svetskom
ratu a do smrti je obavljao funkciju predsednika Udruženja ratnika Srbije 1914-
1918. Bio je istinski gospodin, svetskih manira, sa jakim vezama u svetu fudbala i
medicine. Bio je poliglota, lako se sporazumevao na najmanje pet svetskih jezika.
Boško Simonović „Dunst”
(12. 2. 1898, Šid - 5. 8. 1965, Beograd)
Po zanimanju je bio arhitekta, ali se arhitekturom gotovo
nije bavio. Ceo život posvetio je sportu, pre svega fudbalu - bio
je igrač, sudija, funkcioner i savezni kapiten. Igrao je na mestu
golmana u „Srpskom maču” od 1912. a zatim u BSK-u. Godine
1923. bio je prvi naš sudija koji je vodio međunarodnu utakmicu,
,,Bukurešt”-BSK u Bukureštu. Prestao je da sudi zbog teškog
preloma noge na - sankanju! U BSK-u je bio na raznim
funkcijama od 1919, a kada je Jugoslovenski nogometnisavez 16. marta 1930.iz Zagreba,
u drugom pokušaju, prebačen u Beograd, postao je prvi savezni kapiten. On
je odabrao tim od beogradskih igrača za Prvo svetsko prvenstvo 1930. u Montevideu,
a kasnije je u još nekoliko navrata bio na čelu reprezentacije. Bavio se i novinarstvom,
uredivao je list „Sportist” i bio pokretač „Sportskog dnevnika”, prvog
dnevnog sportskog lista u Jugoslaviji. Pred kraj života prikupljao je gradu za istoriju
jugoslovenskog fudbala.
228
POVRATAK
229