Ш V A '

sam se uzdao ne samo u snagu već i u preciznost šuta i vrlo često sam uspevao da iznenadim
golmane. Na drugo] utakmici dao sam tri od sedam golova mog tima, na
trećoj sam dao još dva gola posle čega je u sportskom listu ’L’oto’ (LAuto) moj šut
uporeden sa topovskim duletom. Tako sam za francusku javnost postao ’Le Serb
Roujitch, boulet de canon’...”, pričao je raspoloženi Ružić.
„Sećam se i nekih anegdota iz tog vremena, mi srpski učenici i studenti ponosili
smo se vama... Jednom ste, čini mi se, šutem onesvestili nekog gledaoca?”, nastavio
je sa pitanjima Lale.
„Da, nije has bilo prijatno, iako se, na sreću, sve lepo završilo. Čini mi se da je
bio neki funkcioner koji je stajao pored gola. Ja sam šutirao svom snagom, promašio
gol, ali lopta ga je pogodila u glavu. Pao je kao pokošen i izvesno vreme ostao u nesvesti.
Čak se pročuo glas da je umro... Na sreću, osvestio se i nije hteo u bolnicu, ali
je za svaki slučaj nastavak meča gledao sa tribina. Posle meča, onako u dresu, potražio
sam ga i izvinio se za nenamernu povredu. Odgovorio mi je sa osmehom: ’Tamo
gde pucaju topovi i leti dulad neko mora i da pogine’...”
„А kako ste uopšte stigli u Francusku?”, upita kapetan Đokić.
„Iz Drača, posle prelaska sa vojskom preko gudura Albanije. Grupa đaka ukrcala
se na brod 6. januara 1915, zajedno sa bolesnim vojnicima i manjom grupom
izbeglica. Dan kasnije smo bili u Brindiziju i tu ostali neko vreme dok su vojnici
odvezeni u Tunis i Bizertu.”
„А šta ono beše sa onim golmanima koji su pobegli sa gola?”, pitao je g. Lale
izazivajući divljenje svojih prijatelj a, koji nisu imali pojma da on toliko zna o g. Ru-
žiću.
„Znate i to? Vi me iznenadujete... Vidi se da ste bili tamo. Na jednoj utakmici sam
šutem iz slobodnog udarca sa nekih 25 metara pogodio golmana u stomak. Uhvatio je
loptu, ali je ostao bez vazduha, pao na leda i zajedno sa loptom ušao u gol... Kad se oporavio,
jednostavno je izašao iz igre i niko nije mogao da ga ubedi da se vrati. Drugi put
je jedan golman otišao sa gola pre nego što sam izveo jedanaesterac. Rekao je da ’neće
da rizikuje život i bude ubijen topovskim đuletom’. Pošto je i rezervni golman odbio da
stane na gol a penal nije mogao da se izvede bez golmana, kapiten protivničkog tima
preuzeo je ulogu čuvara mreže, ali me je prethodno džentlmenski zamolio da mu obećam
da ga neću gadati loptom... Naravno, obećao sam, ali kad sam pošao ka lopti, video
sam da kapiten rukama već štiti glavu i uopšte ne pomišlja da brani. Poslao sam loptu u
mrežu i obavestio ga da otvori od... Prišao mi je i pružio ruku.”
„Da li vam se nešto slično dešavalo u našoj zemlji?”, pitao je uzbudeni majstor
Mile dok se krug slušalaca širio, gosti za okolnim stolovima neprimetno su se primakli
da iz prve ruke čuju uspomene velikog fudbalera.
„Da, bilo je komičnih scena i na našim terenima... Na utakmici reprezentacija
Beograda i Novog Sada gol Novosadana branio je jedan od najboljih golmana koje
smo ikada imali, nesrećni Tuško, koji je pre nekoliko godina tragično stradao posle
povrede na fudbalskom terenu. Tokom prvog poluvremena šutirao sam nekoliko
puta, ali je Tuško sve branio. U jednom trenutku izveo sam Slobodan udarac sa 16
metara i pogodio prečku iznad njegove glave, nije stigao ni da digne ruke. Zatražio
je izmenu rekavši da ’ne želi da izvrši samoubistvo na terenu’. Kasnije je prešao u
BSK, ali tom izjavom kao da je nagovestio svoju tragičnu sudbinu...”
„Da li ste nekada zaista iscepali mrežu, kao što se priča?” pitao je kapetan
Đokić.
„Ра ne baš, mada mi je pripisano tako nešto... Bilo je to u Francuskoj, zaista je
moj šut probio mrežu, svi su bili zadivljeni, ali ispostavilo se da je mreža već bila načeta
a ja sam je, pogodivši baš to mesto, dokrajdo.”
„Ako nismo dosadni, svima bi nam bilo drago da čujemo vaše sećanje na ’Peršingove
igre’ u Parizu 1919, na kojima ste, ako se ne varam, učestvovali u atletici, u
trci na 100 metara?” zamolio je g. Lale, povećavajud svoj ugled medu prisutnima.
,,U mestu Zoanvil le Pon pored Pariza”, počeo je svoju novu priču Jova Ružić,
odto zadovoljan što ima zahvalne i obaveštene sagovornike, „Amerikanci su želeli
da za svoje saveznike iz Evrope organizuju velike sportske igre. U tom mestašcu koje
je bilo njihova baza, izgradili su veliki stadion i zamolili sve savezničke armije da pošalju
svoje predstavnike. Manifestaciju su nazvali ’Međusavezničke igre’ a stadion je
dobio ime po vrhovnom komandantu američkih trupa u Evropi, generalu Džonu
Džozefu Peršingu (JohnJoseph Pershing). Po njemu su i igre nazvane ’Peršingove’.
Svečano otvaranje bilo je zakazano za 22. jun 1919. a trajale su do 6. jula. Bila je to
prava ’vojnička olimpijada’, takmičenja su održana u mnogo sportova. Medu nekoliko
hiljada prijavljenih takmičara bilo je najviše Amerikanaca, Engleza i Francuza,
ali su učestvovali sportisti vojnici i iz drugih zemalja... Razume se, bila je pozvana i
srpska vojska, ali nije bilo ni vremena ni mogućnosti da se iz zemlje šalje neka ekipa.
Vojnici koji su još bili u Francuskoj nisu mogli da se takmiče jer se uglavnom radilo
0 rekonvalescentima... Neko se tada setio da medu nama studentima, stipendistima
srpske vlade koji smo po nalogu države ostali u Francuskoj da završimo studije, potraži
eventualne učesnike... Rešenje je nadeno u formiranju jednog sokolskog odreda
od nekih 70-80 vežbača koji su učestvovali u takozvanim skupnim igrama. U stvari,
to je bio folklor, neke viteške igre i zajedničke vežbe, ali ipak je od rezervnih oficira
1demobilisanih vojnika sastavljen i mali tim pravih sportista. Borota je bio plivač,
Ljubiša Ivkovic je bacao kuglu i disk, Dušan Radović je trčao na 100 i 200 metara, a
mene su, kao vojnika, prijavili za 100 metara. Tenis je igrao Mileta Nedić, u Beogradu
poznat kao fudbaler BSK-a, mada je sa svoje dve sestre bio i pionir teniskog sporta
u Beogradu... Jel’ vas zamaram?”, prekide za trenutak izlaganje g. Ružić.
„Ma kakvi, samo nastavite”, povikaše uglas zahvalni slušaoci dokje gazda Rade
gestovima pokazivao Milici da se u kuhinji spremi meze i donese najbolje vino.
1 1 2 PUTOVANJE
PUTOVANJE H 3