Ш V A '

dišnje pauze pojavio se u SK Olimpiji a 1925. stigao u BSK i do 1939. izrastao u njegovu
najveću figuru. Bio je pet puta prvak Kraljevine Jugoslavije, tri puta najbolji strelac i sa
95 prvenstvenih golova daleko najbolji golgeter u periodu izmedu dva rata. U dresu reprezentacije
Beograda, koji je oblačio 43 puta (rekord, meč vise od Milutinca), protiv
selekcije Zagreba, i to u Zagrebu, 14. aprila 1935. Beograd je pobedio sa 6-0 a on je dao
svih šest golova! Za BSK je odigrao 566 utakmica i dao 575 golova! Kada je bio na vrhuncu
popularnosti, imao je u uglednim beogradskim radnjama svoje marke parfema,
odela, cipela, šešira... Tokom 1939. kraće vreme je igrao za SK „Jugoslaviju”, potom za
Cukarički. Tokom rata bio je interniran u logor Furštenhajm (Fuerstenheim). Po oslobodenju
je bio igrač-trener u Dinamu iz Pančeva, a karijeru je završio u NK Proleteru iz
Osijeka. Za reprezentacijujugoslavije od 1926. do 1938. igrao je 57 puta i dao 36 golova.
Bio je učesnik Olimpijade u Amsterdamu 1928. i Svetskog prvenstva u Montevideu 1930.
Godine 1936. na medi protiv Poljske u Beogradu (9-3) dao je četiri gola i to je bio rekord
sve dokDušan Bajević 1972, u meču protiv Venecuele (10-0), nije dao pet. Bio je uspešan
trener. Sa svojim BSK-om, pre nego što je promenio ime u OFK „Beograd” osvojio je
Kup Marsala Tita 1953. Tokom 1953. i 1954. bio je trener reprezentacije na 18 utakmica.
Potom je otišao u Italiju gde je dve godine trenirao „Torino”. Godine 1962. doživeo je
moždani udar i ostao težak invalid do kraja života. Teško se kretao i nije mogao da govori,
ali je bio svestan i pratio je fudbal koji je toliko voleo i kome je toliko dao.
Ivan Bek „Ivica”
(29. 10. 1909, Beograd - 2. 6. 1963, Set, Francuska)
Jedan od prvih „fudbalskih legionara” izuzetan igrač koji je
veću slavu stekao u Francuskoj jer je u toj zemlji igrao mnogo
duže nego u svom BSK-u, u kome je debitovao u sezoni 1925/26.
sa samo 16 godina. Otac mu je bio poreklom Nemac, majka Cehinja,
ali se u kući govorio samo srpski. Otišao je u Francusku sa
19 godina, zaigrao je za FC „Set” sa kojim je 6. maja 1930. osvojio
Kup Francuske pobedom nad RC „Pariz” od 3-1. Bek je bio strelac dva gola. Godine
1934. „Set” je osvojio „duplu krunu” prvenstvo i kup Francuske, a Ivica Bek bio je
tada najbolje plaćeni profesionalac u zemlji. Igrao je i za „Sent Etjen” i Olimpik iz
Nima. Za reprezentacijujugoslavije igrao je sedam puta i dao pet golova. Debitovao
je 15. maja 1927. protiv Bugarske u Sofiji (2-0). Na Svetskom prvenstvu u Montevideu
bio je najbolji strelac Jugoslavije sa tri gola, jedan je dao Brazilu a dva Boliviji.
Kasnije je uzeo francusko državljanstvo i odigrao pet mečeva za „trikolore”. Tokom
Drugog svetskog rata bio je komandant jednog odreda u francuskom pokretu otpora.
Posle rata često se selio, ali nije se pronašao ni u poslu trenera ni kao vlasnik jednog
bistroa. Smrt ga je, kao posledica srčanog udara, zatekla na teškom poslu lučkog radnika
u luci Seta. Sahranjen je na groblju „Le Pui” (Les Puis) u Setu.
Đorđe Vujadinović „Đokica”
(6. 12. 1909, Kolari - 5. 10. 1990, Beograd)
Izvrstan strelac, sa 86 golova drugi na listi predratnih golgetera
na prvenstvima, samo devet manje od neprikosnovenog Moše Marjanovića.
On i Svetislav Glišović „Gliša” jedini su predratni igrad
koji su pet puta osvajali državno prvenstvo. Pripadao je najboljoj navalnoj
petorci u istoriji BSK-a: Tirnanić, Vujadinović, B. Marjanović,
„Skoba” Božović, Glišović. Bio je vrhunski tehničar, spretan dribler, prodoran, sa snažnim
i tačnim šutem. Već u prvoj sezoni u BSK-u, 1929, bio je najbolji strelac sa 12 golova na
10 utakmica. Za „plave” je odigrao 441 utakmicu i postigao 332 gola. Za selekciju Beograda
igrao je 24puta, a za državnu reprezentaciju odigrao je 44 utakmice i dao 18 golova,
Debitovao je 5. oktobra 1929. protiv Rumunije u Bukureštu, a poslednju utakmicu odigrao
je 3. novembra 1940. protiv Nemačke u Zagrebu. U Montevideu je dao dva gola,
Posle Drugog svetskog rata bio je funkcioner u Fudbalskom savezu Jugoslavije. Takode,
bio je trener mladih kategorija a neko vreme radio je kao trener u Turskoj.
Branislav Sekulić „Bane”
(29. 10. 1906, Beograd - 24. 9. 1968, Bern, Švajcarska)
Jedan od trojice „legionara” na Svetskom prvenstvu u Montevideu. Fudbal je počeo
da igra zajedno sa bratom Dragutinom. Izrazit napadač, spretan golgeter, probijao se kroz
nekoliko malih beogradskih klubova („Javor” „Dušanovac”, „Karađorđe”
Soko) do SK „Jugoslavije” u djem je podmlatku igrao sa Nikolom
i Mošom Marjanovićem, Bajom Dragićevićem i Stevom
Luburićem. Dres „Jugoslavije” nosio je od 1922. do 1926. i na 126
utakmica dao 110 golova. Na turneji „Jugoslavije” po Francuskoj
1926. bio je zapažen i ubrzo se, sa 20 godina, našao u ovoj zemlji
gde je igrao za SC „Monpelje” i Klub „Frans”. Posle Svetskog prvenstva
u Montevideu prešao je u Svajcarsku gde je igrao za Grashopers iz Ciriha i Uraniju
iz Zeneve. Na tumiru u Parizu 1931, na kome je učestvovalo 13 poznatih klubova, Uranija
je osvojila prvo mesto savladavši u finalu „Vijenu” sa 2-1 a pobedonosni gol čuvenom
golmanu Planički dao je Bane Sekulić. Kada se vratio u Beograd, ponovo je igrao za „Jugoslaviju”
(1935-1936), a zatim u Jedinstvu iz Beograda 1937. Na početku rata odveden
je u zarobljeništvo, ali se 1942. vratio i postao igrač-trener u Jedinstvu, u kome je 1943
završio karijeru dugu 24 godine. Za reprezentaciju Beograda odigrao je 28 utakmica, za
državnitim 17 na kojima je dao osam golova. Debitovao je 4. novembra 1925. protiv Italije
u Padovi, a poslednji meč odigrao je 13. decembra 1936. protiv Francuske u Parizu
Posle rata bio je uspešan trener. Radio je u Crvenoj zvezdi, „Vojvodini”, Spartaku, Proleteru
iz Zrenjanina, a od 1954. u Švajcarskoj, Belgiji i Austriji, gde je 1968. završio trenersku
karijeru. Umro je u Bernu a sahranjen je u mestu Belfo (Belfaux) blizu Friburga.
234
235