Ш V A '

Bane Sekulić, kao već iskusan internacionalac, smirivao je cimera Momu
„To je nešto što ne treba da kriješ i držiš u sebi, ti si se već dovoljno dokazao i
kao fudbaler i kao čovek, uskoro ćeš biti i lekar... Zašto si izabrao medicinu?”
180 TAKMICENJE t a k m iCe n j e
181
„Smatrao sam da ću tako najviše moći da pomognem ljudima. Vidiš koliko je
bolesti, nepravdi, sirotinje... Ne znam da li vlast zaista kvari ljude, ali političari su u
velikoj većini gramzivi ljudi, željni vlasti zarad ličnog bogaćenja. Treba se boriti za
jedan pravedniji svet, ako svi dignemo ruke nikada se ništa neće promeniti.
,,U pravu si, ali pusti sad politiku i političare. Vise me brine da li ćemo sutra
mod da zadržimo one brzonoge Urugvajce...”
,,Ma mod ćemo, sigurno. Isti recept kao protiv Brazilije: napad od starta, da
ih iznenadimo. Oni će misliti da smo se mi uplašili i da jedino gledamo da primimo
što manje golova. Imamo šansu, veruj m i...”
„Daj bože...”
Đokića.
„Ма šta si se utronjao, ne jedu oni loptu. Pokazali smo da možemo sa svima”
hrabrio je mladog halfa.
„Lako je tebi, ti si toliko velikih utakmica odigrao, a meni je tek 19 godina”,
požali se Moma.
„Ма moraš da veruješ u sebe, to ti je ključ uspeha ne samo u fudbalu nego i životu.
Kada sam kao klinac raznosio hranu iz kafane ’Šiško’ na Čuburi, sanjao sam da
će dod dan kada će neki klinac meni donositi hranu... Ti si već imao sreće jer si direktno
došao u podmladak ’Jugoslavije’, mene je do crvenog dresa put vodio preko ’Javora,
Dušanovca, Karađorđa’ i Sokola dok se 1922. nisam našao u ’Jugoslaviji’. Uh,
kakav smo podmladak imali. Nikola i Moša Marjanović, Baja Dragićević, Steva
Bilo je oko 22 sata kada je Ivica Bek izašao na terasu sobe koju je delio sa Jakšom.
Pogledao je u oblačno nebo i pomislio kako bi bilo lepo da sutra, bar malo,
ogreje sunce. Igrajud u Francuskoj, u Setu koji je na obali, navikao se na prijatnu
mediteransku klimu. Njegov cimer Jakša zapodenu razgovor:
„Vidim da ti u nekim novinama prezime pišu sa ’ck’ na kraju. Otkud to?’
„Tako se izvorno piše, moj otac je bio poreklom Nemac. Majka mi je bila
Čehinja. Ja sam roden u Beogradu, na Čuburi, i jedini jezik za koji znam je srpski, u
kud se uvek govorio samo srpski...”
„Sad govoriš i francuski...”
„Govorim, ali da znaš da me koštalo da ga savladam. Komplikovan jezik. Piše
’njuška’ a čitaš ’brnjica’”, našali se Ivica na račun francuske ortografije.
„Pravo da ti kažem, zavidim ti... Nije lose ni kod nas u Beogradu, al rado bih
Luburić... Da nam Nikola i Moša nisu otišli u BSK, imali bismo još koju titulu a ne
samo dve.”
„Kako si stigao u Francusku?”
„Bili smo na turneji po toj zemlji 1926, ja odigrao dobro, zapazili me, pitali da
li bih došao i već 1927. našao sam se u Monpeljeu. Lepa varoš na moru, klima mediteranska,
ljudi ljubazni, vole me... Stvarno sam zadovoljan u Francuskoj, ali vratiću
se da karijeru završim kod nas. Posle ovog našeg uspeha otvoriće se vrata našim
igradma, ne samo u Francuskoj.”
„Mene ne privlad igranje u inostranstvu. Završio sam Trgovačku akademiju,
nad ću posao u državnoj službi, igraću za ’Jugoslaviju’. Možda nisam previše ambiciozan,
ali meni je stvarno lepo u Beogradu. A ni rodna Kuršumlija nije predaleko”,
reče Moma Đokić i pokuša da zaspi.
otišao napolje. Čujem da se neki američki menadžeri interesuju za mene, ali od Doktora
i Papuanca ne mogu ni da porazgovaram s njima.”
„Samo ti i sutra brani kao protiv Brazilije, tražiće te ceo svet”, ohrabri ga Ivica.
„Mogao bih i ovde da ostanem, ljudi me zavoleli, prepoznaju me na svakom
koraku. Ih, da me sada vide moji drugari iz sirotišta u Novom Sadu...”
„Sirotišta? Nisam znao da si bio u sirotištu...”
„ A gde bih bio... Otac poginuo u ratu, majka sirotinj a u Kolašinu. Poslali me u Novi
Sad, ali dm sam malo poodrastao, pobegao sam i snašao se u Beogradu, pre svega
zahvaljujud fudbalu. Videli me iz Sokola na nekoj poljam i odveli u klub, biću im doživotno
zahvalan.”
„I ja sam rastao bez oca, a fudbal je i meni puno pomogao. Imao sam samo pet
godina kada mi se, 1914, udavio otac a ubrzo i brat... Majka me je čuvala kao malo
vode na dlanu, nije htela ni da čuje za fudbal, ali su je moji drugovi ubedili i već sa
16 godina debitovao sam u prvom timu BSK-a”, reče prilično setno Bek.
„Ljubo, jel teško studirati na stranom jeziku? ”, upita Tošić svog cimera Ljubišu
Stefanovića, koji je posle mature u gimnaziji 1928. otišao na studije prava u Monpelje,
gde je istovremeno igrao za lokalni klub.
„Da je lako, nije, ali ja sam imao sreću da u školi steknem solidnu osnovu tako
da mi nije bilo teško da se uklopim. Što pitas, da nećeš i ti u Francusku?”
„Ma jok, pitam onako... Tek sam upisao građevinu u Beogradu i ne planiram
da mrdam dok ne završim studije.”
„Pa, za tebe ima vremena, kad završiš studije imaćeš 24-25 godina i mod ćeš
da biraš.”
„Da, tako i ja razmišljam... Znaš, malo mi je žao što ovde nisam igrao, neću
sigurno ni sutra. Uželeo sam se utakmice...”
„Znaš da je Boško pomalo sujeveran, tim je sastavio još na brodu i nema boga
da nešto promeni...”